Аутор: Ђорђе Д. Сибиновић
Страна: 203
► Остали детаљи

„Погрешно!” – могло би да стоји као мото целокупне модернистичке литературе. Од Љермонтовљевог „Јунака нашег доба” до Сибиновићевог постмодернистичког „бунтовника без разлога” само се процесуира оно што је рођењем модернитета заувек успостављено и изгубљено: човек, свет, космос, Бог...И тај изгубљени човек, и свет, себе изнова проналазе у негативном билдунгснаративу, у промашеном самоосвешћењу српске прозе, у тако посебном прозном „стилу” ове књиге, који себе превасходно заснива на себи самоме, а не, како смо навикли у савременој прози, на подтекстуалним идентитетима. И Достојевски, и Булгаков, и „Дневник о Чарнојевићу”, и Нови завет, и све културолошке, књижевноисторијске и библијске матрице, политичке, друштвене и сл. референце, тако пригушено се скупљају у Сибиновићев текст. Аутентичност једне прозе, књижевног текста, огледа се у томе колико је аутор снажан да се „одупре” очевима нарације.Ђорђе Сибиновић је, без икаквог напора, овај задатак обавио.Еруптивно, у на моменте неподношљиво компликованим за свест савременог читаоца синтаксичким и наративним слаповима (које би усвојила као своје и „Башта, пепео”), у једној мислилаца достојној наративизованој реторици, у оном „људском у језику” (Кант), у коме се скупљају осе симетрије његове поезије, есејистике, књижевнокритичких елаборација, његових правно- и књижевнотеоријских текстова, „јунака нашега доба” налазимо тек у језику. У тако деликатном језику романа „Погрешно”, да можемо схватити да је тај јунак нашег доба тек језик, иза кога стоји човек и који је са њим већ нестао. Да ли је и то погрешно? Да ли постоји књижевност која то није? Ђорђе Сибиновић нам је свој одговор већ дао, а Ниче нам је одавно добацио: „Нама треба велики стил!”

Све је, дакле, погрешно и у својој погрешности велико, и зато овај роман, зато људскост, зато човек може коначно да се распадне до краја и да буде сачуван у свом великом поразу. По цену да је и то оно једино и коначно Погрешно. А тако деликатна веза са „Романом о Лондону” и „Мајстором и Маргаритом”, заправо са ђаволом који нас приповеда, само нас може уверити у супротно: и по цену смрти, човек је преживео. Зато ни ђаво више не зна „шта ће се сутра догодити. Шта ће сутра бити погрешно”. Човек зна. Зато роман „Погрешно”.
Драган Бошковић