Аутор: Оскар Вајлд
Страна: 171
► Остали детаљи

Садржај

Срећни принц
Срећни принц, 7
Славуј и ружа, 20
Себични џин, 28
Одани пријатељ, 34
Уображена ракета, 49

Кућа нарова
Млади краљ, 67
Рођендан принцезе, 84
Рибар и његова душа, 108
Звездани дечак, 151


Одломак

СРЕЋНИ ПРИНЦ

На високом стубу изнад града стајала је статуа
Срећног Принца. Био је прекривен тананим ли-
стићима од чистог злата, уместо очију имао је два
блистава сафира, а велики црвени рубин светлуцао
је на балчаку његовог мача.

Заиста су му се дивили. „Леп је попут ветрока-
за”, приметио је један од градских саветника који је
жудео за репутацијом човека од уметничког укуса,
„само што није толико користан”, додао је плашећи
се да људи не помисле да је непрактичан, што уисти-
ну и није био.

„Зашто и ти ниси попут Срећног Принца?“ упита
једна разборита мајка свог синчића, који је непре-
стано чезнуо за недостижним. „Срећни Принц и не
помишља да чезне за нечим“, додаде мајка.
„Драго ми је да на овом свету постоји неко ко је за-
иста срећан”, промрмља један разочаран пролазник
загледан у предивну статуу.

„Баш је као анђео“, узвикивала су деца из сиро-
тишта излазећи из катедрале, обучена у светлоцрве-
не огртаче и чисте беле кецеље.
„Откуд вам то“, упита их наставник математике,
„кад нисте видели анђела?“
„Али видели смо га у сну“, узвратише деца, а на-
ставник се намршти и погледа их строго, јер није био
за то да деца сањају.

Једне ноћи изнад града је прелетео мали Ластавић.
Његови другови одлетели су у Египат још пре шест
недеља, али он се задржао зато што се заљубио у лепу
Трску. Угледао ју је с почетка пролећа док је летео низ
реку јурећи великог жутог лептира. Толико га је оча-
рао њен витки стас да је застао да се исприча са њом.
„Допушташ ли да те волим?“ упитао је Ластавић,
по обичају прелазећи одмах на ствар, а Трска му се
на то дубоко поклонила. Потом је облетао око ње, до-
дирујући воду крилима и правећи сребрне таласиће.
И тако јој се удварао цело лето.

„Та љубав је потпуно бесмислена”, цвркутале
су друге ласте. „Она је сиромашна, а има и сијасет
рођака.” И заиста, река је била преплављена трском.
А онда је стигла јесен и све ласте су одлетеле на
југ. Кад су отишле, Ластавић се осети усамљеним, а
и његова лепотица постаде му досадна. „Не уме лепо
ни да прича“, закључио је, „и бојим се да само ко-
кетира, јер увек прихвата удварање ветра.“ Заиста,
кад год би ветар дунуо, Трска би му се клањала од
узбуђења. „Признајем да је привржена кући и поро-
дици, али ја волим да путујем па би и моја драгана
због тога морала да воли путовања.”
„Хоћеш ли да пођеш са мном на пут?“ најзад је
упита. Али, Трска одмахну главом, јер је била веома
везана за кућу.

„Само си се играла са мном“, узвикну он. „Збогом,
одлазим тамо где су пирамиде.” И Ластавић одлете.
Летео је читав дан, а кад је пала ноћ, стигао је у
град. „Где ћу да се сместим?“, упитао се. „Надам се
да се град припремио да ме дочека.“

Тад угледа статуу на високом постољу.
„Овде ћу одсести”, узвикну, „место је пријатно, а
има и пуно свежег ваздуха.” И слете између самих
ногу Срећног Принца.

„Ето мени златне постеље”, рече тихо док је раз-
гледао около и припремао се за починак. Али, док је
савијао главу под крило, једна крупна кап воде паде
на њега. „Занимљиво”, повика он, „нигде ни облачка
на небу, звезде су тако сјајне и блиставе, а ипак пада
киша. Клима на северу Европе стварно је грозна. Тр-
ска је волела кишу, али из чисте себичности.”
Тад паде и друга кап.

„Каква корист од статуе ако не штити од кише?“
упита се он. „Мораћу да потражим неки добар
димњак“, и он одлучи да одлети.
Ипак, пре него што је успео да рашири крила, на
њега паде и трећа кап. Он погледа нагоре и угледа –
О! Шта ли је то угледао?

Очи Срећног Принца биле су препуне суза које су
се сливале низ његове златне образе. Лице му је, на
месечини, било тако дивно да Ластавића обузе са-
жаљење.
„Ко си ти?“ упита он.
„Ја сам Срећни Принц.”
„А зашто онда плачеш