Аутор: Владан Добривојевић
Страна: 605
► Остали детаљи

По критици цивилизацијског погона, дубини визије, заокруженом филозофском (или духовном) устроју, порођеном новом језику, реченичној такозваној структури — Добривојевић је вјеројатно највећи писац (сад би ме Буда исмијао) који се појавио уназад 30 година. Мислим то генерално, а не локално.

Дарио Гргић

Владан Добривојевић је један од апсолутних феномена у српској култури. Његови радови обухватају свет речи какав смо мојих десетак марљивих пријатеља и ја сачињавали деценијама. У његовом делу протиче историја човечанства, у њему се распростиру безмало сви крајеви наше планете. Оно је мрежа која треба да улови наше душе, јер је и замишљено као велико и непрегледно странствовање људске душе која је залутала у овај злехуди свет.

Јовица Аћин

У Добривојевићевом опусу присутни су, експли­цитно или имплицитно — помињемо само нека од дела и аутора — од Тристана и Изолде, Слова о полку Игорову, митова о Атлантиди, Персефони, Икару, Хери и Леандру, Мртвих душа, учења Светих отаца, Лао Цеа, Достојевског, Бекета, Булгакова, Сухравардија, Ибх–Хајама, Соловјова, Купера, Берђајева, преко Воласа Стивенса, Хамваша, Платона, Ортеге и Гасета, Хајдегера, до биографије светог Саве и Андрићеве Јелене, жене које нема. Но, овај опус у целини, потврђујући сродност аутора са многим мислиоцима, у првом реду са Хајдегером и Хамвашем, суштински се (као романескни опус) наставља на дело Достојевског, делећи са великим писцем интересовање за исте теме, али их на друга­чији начин промишљајући, што и одговара разликама доба којима припадају.

Јасмина Ахметагић