Аутор: Рада Стијовић
Страна: 657
► Остали детаљи

Из руку одличног лексикографа, врсног дијалектолога, осведоченог стручњака из области језичке нормативистике и језичке и говорне културе добијен је Речник Васојевића, дело високе научне класе. Јавности је дат на увид корпус од преко 11.000 речи „и неколико пута више значења“, прикупљених у говору, по Јовану Цвијићу, највећег српског племена, којему смо, између осталих, захвални за братства Карађорђевић, Караџић и војводе Бојовића.

Исцрпан дијалекатски речник представља поуздан, неретко и најбољи ослонац за реконструисање живота српског села и српског сељака, што тим радовима даје додатну вредност. Богати и компетентно обрађени садржај Речника Васојевића потврђује пуну заснованост општеважећег суда о значају дијалекатског језичког блага, неисцрпног корпуса чињеница који омогућава интердисциплинарна истраживања. Ризница поузданих података прикупљених у последњи час несумњиво ће се наћи у жижи интересовања и специјалиста из домена етнологије, историје, археологије, митологије, народне духовне културе, сеоске привреде и других научних дисциплина.

Народни језик чува и поуздане сведоке националног и етничког идентитета и непосредног окружења његових носилаца. О дугим и континуираним међуетничким и међујезичким контактима Васојевића сведоче, између осталог, многобројни романизми (бања „корито“; кужина „кухиња“; страмац „душек“; портик „ходник“) и, разуме се, турцизми (бош, „узалуд, бадава“; азгим „силовит, обестан, пуст“), али се говор Васојевића показује и као трезор многих старих српских, односно словенских речи. Васојевићи нису престајали да једу ужицама (кашикама) јело које су сипали горуждом (кутлачом). Сачуван је и стари српски глагол претинит „преграђивати“, а брод, бродина су „равно земљиште поред реке“. Садржај ове вредне књиге биће посебно драгоцен приликом утврђивања изолекси на српском и општесловенском плану.

Прегаоцима који се после Речника Васојевића одлуче за сличне подухвате биће, с једне стране, лакше него њиховим претходницима. Са највишег места српске дијалекатске лексикографије показано им је, по свим радним фазама, како се пишу прилози ове врсте: од мукотрпног теренског рада до уобличавања коначне верзије текста. С једне стране лакше, али с друге и теже: високо је подигнута лествица у домену ургентне, а истовремено дефицитарне језичке дисциплине. За узор имају дело из самог врха српске дијалекатске лексикографије и српске лексикографије у целини.