Страна: 183
► Остали детаљи

При самом крају уредничког рада на књизи учинило ми се да би она, у ликовном погледу, могла бити богатија ако јој придодам фотографије витража Младена Србиновића. Симболика мотива је јасна, двосмерни је то „видик“ — из Палате и у Палату САНУ — историјски текстови који се баве Друштвом српске словесности и Српским ученим друштвом тако ће на препознатљив начин бити „повезани“ с нашим добом. Осим тога, пламтеће боје, уједно полупровидност стакла, помислио сам, биће добра супротност црно-белим фотографијама, документима боје сепије... Али, када су фотографије витража распоређене, када су нашле своје место међу рукописима Василија Ђ. Крестића и Иване Б. Спасовић, отворила се једна друга димензија књиге, и све као да је добило нови, виши смисао. Онако како изгледа да је цела Палата САНУ подигнута око додатих, крхких Србиновићевих витража, тако као да су и историје Друштва српске словесности и Српског ученог друштва сплетене око светлости која зари једну епоху. Као да су ти текстови, без обзира на побројиве историјске чињенице, грађени око доброчинства, нематеријалног света речи, песама и прича, полета научних идеја, воље, труда, поноса, скромности, дирљиве приљежности, музике и мириса биљног света, духа просвете, осећаја за другог, осећаја за народ, једнине која садржи множину и множине у којој се препознаје једнина. Згусла историја тако као да је синула. И некако се боље могло видети шта чини човека и друштво, шта је основно градиво онога што нам данас каткад изгледа тек као скуп више или мање познатих судбина, фотографија, докумената, година... Тако је књига ДРУШТВА СВОГА ДОБА постала својеврстан историографски витраж. Она је слика и светло, и нежно је стакло и оловна мрежа у којој су се задржали зраци сунца једног доба. Види се то — ако се гледа.Горан Петровић