Расправно начело у српском парничном поступку
Од Закона о парничном поступку из 2004, а нарочито од садашњег Закона о парничном поступку, у судској пракси и делу литературе је овладала теза о доследној афирмацији расправног начела, односно становиште да суд нема више никакву одговорност у процесу прикупљања чињеничне грађе. У књизи „Расправно начело у српском парничном поступку“, аутор након исцрпног разматрања догматичких питања, а пре свега терета тврдње и доказивања с једне стране, и судијске дужности питања с друге, као и историјског и историјско-упоредноправног истраживања, обара ову тезу у складу са савременом методологијом права, долазећи до закључка да је важеће начело садашњег српског парничног поступка ? ублажено расправно начело. Оно подразумева да суд има општу дужност питања, и да је тиме и он саодговоран на начин на који се не угрожава принципијелна слобода и одговорност странака. Све ове резултате аутор, с критичким и документованим упућивањима на судску праксу и теорију, доследно разрађује кроз појединачне институте парничног поступка, закључно са поступцима по правним лековима, у којима се на крају и види права вредност сваког института. Књига је због тога од изузетне важности за судску праксу, укључујући и уставносудску.
Детаљни подаци о књизиНаслов: Расправно начело у српском парничном поступку
Издавач: Službeni glasnik
Страна: 632 (cb)
Povez: тврди
Писмо: ћирилица
Формат: 16 x 24 cm
Година издања: 2016
ИСБН: 978-86-519-1982-7