Аутор: Миланка Тодић
Страна: 260
► Остали детаљи

Сортирајући породичне фотографије, професорка Миланка Тодић с Факултета примењених уметности дошла је на идеју да завири у националну прошлост фотографије и истражи како су на њима приказани најмлађи чланови породице – од првих фотоатељеа до савременог доба

* * *

ВЛАДИМИР СИМИЋ
Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за историју уметности, Србија

Након неколико радова у којима се бавила разним видовима фотографског представљања детињ- ства, Миланка Тодић је истраживања заокружила новом књигом под насловом Модерно дете и детињство: модели фотографске репрезентације детета. Као врстан познавалац старе српске фотографије у њој је опширније и документованије осветлила развој историјске репре- зентације детета и детињства, за шта је награђена угледном Наградом „Павле Васић“ за 2015. Проблем историје детињства постављен је у науци још средином XX века, пре свега у делу француског историчара Филипа Аријеса (Philippe Ariès). Он је сматрао да је детињство социјални конструкт настао у XIX веку у којем су измењене друштвеноекономске и културне околности довеле до стварања „нове осећајности“ и промене у односу према детету у грађанском друштву. Аријес је слављење детињства као срећног и безбрижног периода живота видео као покушај стварања култа младости у реакцији на осећај људске ефемерности и страхa од смрти код модерног човека. У томе су велику улогу одиграле фотографије које се појављују од средине XIX века, скоро у исто време када своје обрисе добија и поменути феномен. Фотографија као медијум новог грађанског друштва ступа у службу креирања идентитета појединца и породице истовремено изводећи у јавност и мала, дотада нема и безимена људска бића. Фото-портрет је допринео да дете добије своје место у кругу породице и шире заједнице, сопствени идентитет и личне карак- теристике. Од тог тренутка оно полако стиче све зна- чајније место, да би до краја века постало највреднији члан породице у којег се пројектује потреба за трајношћу и континуитетом. Чак ни када је романтичарску идеали- зовану слику детета заменио помало сурови психоана- литички портрет детета, то није уздрмало његову новоосвојену друштвену моћ, која је током XX века наставила да расте.

Иако се ослањала на резултате истраживања из последње деценије о приватном животу код Срба од XVIII до XX века, Миланка Тодић их је истовремено и испитивала у богато презентованој визуелној грађи. Проблем детињства као друштвеног конструкта она вешто сагледава кроз различите моделе фотографске репрезентације. Тиме проширује и продубљује старија истраживања која су бавила другим уметничким облицима репрезентације детета. Стога је и њена књига структурирана на другачији, комбиновани начин: иако тежи да визуелни материјал доведе у логичан хроно- лошки низ, она га ипак истовремено разврстава по феноменима које препознаје на основу теоријско- историјских знања. Отуда се и јављају два сегмента: један посвећен грађанском друштву XIX века као епохи у којој фотографија постаје носилац медијске репрезентације детињства, и други, који говори о употреби фотографије детета у другој половини XX века, у модернизованом друштву комунистичке Југославије. Већ сами наслови поглавља указују на јасну феноменолошку дихотомију између грађанског и радничког, односно класног и бескласног друштва. Ауторка анализира употребу деце у неговању сећања на Други светски рат и Народно- ослободилачку борбу где мали хероји постају посредници између нараштаја, преносећи прогандну поруку о верности и жртвовању за отаџбину, али и за владајући систем вредности. Она показује како је детињство од тренутка када је откривено било (зло)употребљавано у складу са потребама одраслих, те да су се иза идиличних фотографија деце-пионира у комунизму налазили разрађени механизми дистрибуције друштвене моћи и утицаја. У томе полази од слике као историјског документа којим проверава и коригује постављене тезе, при чему у анализи фотографија демонстрира своја знања о историји фотографије као модерног медијума.

Управо одабир и распоред фотографија публи- кованих у књизи указују на јасан избор визуре из које је ауторка сагледавала проблем детињства. Поднаслов „Модели фотографске репрезентације детета“ указује на покушај груписања и поновног осмишљавања визуелне грађе на основу новијих теоријских поставки о историји детињства. Примарну улогу имају фотографије уз које тече текст, али не у својству дескриптивног пратиоца већ као комплементарни елемент. Фотографију схвата као визуелни документ који понекад јасније проговара о неком проблему него бројна писана архивска грађа. То је довело до својеврсног „сукоба“ визуелне грађе са резулта- тима старијих истраживања, што је ауторки омогућило да изнова постави питање о тачности неких општеприхва- ћених теза о месту детета у друштву XIX века. Тако је уочила да се бројност фотографија са приказима муш- караца са бебама или малом децом супротставља више пута поновљеном ставу о одсуству јавног исказивања емоција у обичајима стегнутом српском патријархалном друштву XIX века. Публикујући више таквих примера ауторка оповргава то у литератури устаљено мишљење (стр. 25). Такође, полазећи од новијих радова из друштвене историје који показују да је код Срба живот у задрузи представљао доминантан вид породичне организације све до средине XX века, она показује да је упркос томе на фотографијама много чешће представ-
љена модерна инокосна породица (стр. 32). Размишља- јући о том парадоксу, поставља питање о условљености модела фотографске репрезентације детињства различи- тим политичко-културним моделима (Аустроугарска монархија / Кнежевина Србија / Краљевина Југославија / СФРЈ), социјалним разликама (град/село) или сталешко- класним поделама (елита/остали).

На примеру идеализоване слике детета и појаве породичних фотоалбума ауторка је препознала нови „идентитет“ који је фотографија дала безименим масама, стварајући им такође идеализовану представу о себи (П. Бурдије: „Фотографија је репродукција имагинарне слике коју група производи као властиту заједничку пред- ставу“). Фотоалбуми који већ у грађанском друштву XIX века добијају улогу породичне реликвије, сведочећи о њеном трајању и значају, задржавају ту улогу да данаш- њих дана. С обзиром на то да је имао улогу репрезента- тивног документа, распоред фотографија у њему пратио је наратив који је породица градила у јавности. Повлачењем у приватне оквире, породица XX века је мало изменила тај наратив и прилагодила га новим околностима, додајући или одстрањујући фотографије које су подсећале на срећне или болне породичне догађаје.

Новина коју Миланка Тодић уводи у разматрање јесте феномен детета као фотографа-аматера који својим радовима отвора потпуно нову визуру на проблем детињства. Наиме, појава јефтинијих бакелитних фотоапарата у XX веку омогућила је да се дечији свет представи из перспективе детета, што је створило алтернативни поглед одузимајући од одраслих право на ексклузивно виђење (стр. 106). Управо то техничко преимућство, а још више јефтини мобилни телефони са камерама с почетка XXI века, пружили су нови ниво непосредности и искрености у представљању детињства из угла детета.

Извор