„Стихови које управо читате и ослушкујете нису лишени сентименталности, ни романтичарско заносних откровења глатко спеваних попут белих орхидеја које је тако помно неговао Оскар Вајлд на реверу штофаног одела.

На моменту, исказним стихом, песник је затечени боем и странац себи самом: Ноћ без тебе дуга, похрлила сета/ Од наше љубави остало је мало/ Пребрзо се гаси задња цигарета/ И умире нада све је прохуjало.

Има у овој лирици одсјаја који подсећају на љубавне тиханости Десанке Максимовић, тананих нити у строфама које наликује елегичним стиховима Добрише Цесариће, па и шарма блиског Жаку Преверу.

Љубав јесте постојање и опстанак, печатни траг који се живи и у чијој се загонетној лавиринтији траје и сањари опчињено.“

Милутин Ж. Павлов

Уз књигу је снимљен и компакт-диск.