Аутор: Драгољуб Б. Ђорђевић
Страна: 310
► Остали детаљи

ПРЕДГОВОР

ОСМЕХ НАД „KАРИРАНИМ СТОЛЊАКОМ”

Шеснаестог фебруара 2009. године, београдска „Политика” – чији сам редовни читалац што службено као заменик уредника, што по слободном избору, као писац који од дневних новина и часописа тражи „нешто више” – објавила је први „Кафански запис” младог новинара Димитрија Буквића. Понедељакје тада престао да буде „најдепресивнији дан у недељи”. Међу вестима о општем посрнућу српског друштва, бројним политичким аферама, економским промашајима, проневерама, пропадању културе и заостајању науке од којих се сваком читаоцу леди лице, тог дана нашла се и рубрика која ми је отопила пословично скврчене усне. Други, трећи, четврти… ређали су се понедељци, Димитрије је доносио своје козерије „о кафанском животу”, седао на „врућу столицу” и чекао „пресуду” – ширину осмеха старијег колеге. Мада за њега то свакако није утешно, осмехом сам једино и могао да га наградим.

Израженим талентом за писање кратке приче, у том наоко задимљеном „кафанском ћошету” аутор је у досадашњих 250 „наставака” на видело изнео кристално јасну слику света који га окружује, онако како га види и осећа на сопственој кожи. Хроничне друштвене проблеме заогрнуо је хумором, анегдотама, жаргоном улице, штуцавим језиком „пијанаца”… који заправо отворено говоре о невеселим домаћим приликама и крајностима склоном балканском менталитету. А то је оно „нешто више” – тихи искорак ка књижевности – за којим жељно трагам по штампи и оно што најстарији дневни лист на Балкану, за разлику од осталих овдашњих новина, на својим странама гаји више од једног века. Тако се Димитрије Буквић прикључио Богдану Ибрајтеру Танету, Јаши Гробарову, Моми Капору… мајсторима новинске приче који су „живот и остале ситнице” с толиком лакоћом описали да смо читајући њихове литерарне прилоге у „Политици” уз осмејак схватали сву тежину околности у којима се „тренутно” као друштво налазимо. Иако се тренутак одужио на деценије и нема назнака да ће икад проћи, за ревносне читаоце овог листа, бар понедељком, депресија је у дефанзиви. Новинар „Д. Буквић” послао ју је осталим данима да се с њом злопате.

Из броја у број, из наставка у наставак, радовао сам се његовим текстовима због успешно демаскираних болних места наше збиље и то на најлепши – комичан начин. Откривање тих неуралгичних тачака престоничког живота временом ми је ширило осмех. Димитрије ми је, као одговор на „лозинку”, узвраћао све симпатичнијим, готово детињим, стидљивим смејуљком често прикривеним скупљеном шаком. А како су прилике у земљи и свету све више подсећале на „Титаник” – што је аутор „цртица” из кафане као теме непогрешиво ловио и износио читалаштву на увид – нас двојица смо се од потонућа бранили – клиберењем. Унапредили смо наше субверзивно споразумевање: од теме до теме, он мени кикот, ја њему кез, за добру композицију, верне дијалоге и погођени мотив падне једно рафално церекање у дуету, а за успелу поенту и ефектан крај опалимо завршни грохот којим смо окончавали заједничко читање и редиговање текста. Уопште не сумњам да су сведоци нашег рада на тим „алкохолним редовима” у редакцији мислили да смо тандем ликова одбеглих из његових „пијаних” прича. Засигурно су били у праву, с обзиром на то да смо се на радном месту, противно комплетном позитивном законодавству, редовно придржавали за „ознојене” лименке пива. Домаће или стране, небитно, свакако у складу с пристизањем нових догодовштина, нових јунака и нових београдских и белосветских тема.

Пред читаоцем је шездесет кратких прича из кафанског миљеа. У тринаест поглавља Димитрије нам шаље вернике, грешнике и отпаднике, надритерапеуте и „акупунктурологе”, „генијалне” проналазаче, раднике, писце, музичаре, спортисте, возаче, „лингвисте”, конобаре, зеленаше, пробисвете… склоне чашици разговора и „жестине”. Они у изузетно тешким „теренским” условима примереним демократској институцији званој кафана – у хорском жамору, звецкању есцајга, измаглици крџе, ракијском испарењу, „миомирису” шкембића и уз штипањесирћета за нос – пуштају неспутани глас о ономе што нас све заједно годинама тишти. Јунаци с надимцима изведеним од алатки за обраду непослушних и неподобних, „дугих цеви”, крупнијих, зубатијих и лукавијих врста животиња или проблематичних особина људи, причају нам своје, у стваринаше свакодневне доживљаје, подсећајући на неке типове што слободно шетају улицом, а да је све „нормално” и да је правде већ би давно били интересантни тужилаштву. Моделе за литерарне ликове својих прича социолог Буквић препознао је на телевизијском програму, на радију, у сопственом окружењу, а понеки од њих имају и своје пандане међу одборницима у легално изабраним скупштинама… Није их измишљао, већ их је онако живе, зајапурене, превејане и премазане свим бојама убацио у акцију, на позорницу сачињену од оловних новинских редова. Ђока Мрак, Митке Двоцевка, Крле Батина, Миљко Тучак, Мане Кртица, Мома Дипломац, Млађа Предатор, Сава Превара, Страја Биво, Тома Глодар, Божа Гроф, Локи Балван, Биба Лисица, Злаја Бургија, Гога Билмез, Лика Гробар, Ханс Аустријанац, Шиле из Стокхолма… репрезентативни су примери Димитријевих „кафанолога”. Иако су углавном накафлаисани, какав је и ред на малиганској сцени, они урбаним језиком концизно указују на то где смо као грађани клецнули, док аутор иза „завесе” задовољно чешка браду јер је још једном успешно одредио дијагнозу друштвено-историјског трена. Мада им се из уста осећа алко-задах, који је искључиво у функцији „пластичности” приповедања, читалац може увидети да ови „сумњивци” имају став о сваком „нерешивом” проблему и – што је најважније и за људе и за ликове прича – јасно осликан карактер. Те мутљавине од „хероја” српску страну света откривају под чкиљавим светлима угоститељских радних организација у изумирању, названих по домаћим дестинацијама – „Ужице”, „Врњачка Бања”, „Каленић”… – некадашњим југословенским местима – „Херцег Нови”, „Блед”, „Бриони”… – али и светским метрополама – „Атина”, „Лондон”, „Пекинг”… Боеми се у процени „актуелне ситуације” истичу и у, дакако, „Боему”, „Знаку питања”, „Зони Замфировој”, „Трандафиловићу”, „Гргечу”, „Грчкој краљици”, „Зори”, „Три листа дувана”…не дозвољавајући да култна места послератног Београда бар у прозној фантазији буду испраћена у легенду, као што им се у стварности дешава с краја 20. и почетком 21. века. Узурпирана дивљом приватизацијом, лагано нестају претварајући се у кафиће, пицерије, коцкарнице, кладионице, фризераје, бутике… како и налаже новоприхваћена „брза” филозофија капиталистичког живљења, па су Димитријеве приче важне и због пописањихових назива, колико и због бележења врцавог урбаног престоничког духа који је у једном „спором” времену владао у њима.

Потписник ове књиге је оригиналан, није ничији књижевни „клон” и не подсећа ни на једног свог колегу у журналистици и на пољу социологије. Он се отргао обема областима, мешајући их и надограђујући им креативно промишљање и стил списатеља. У овим прозним скицама и крокијима смеје се пре свега себи, својим суграђанима и њиховим слабостима, промашеним уверењима и бесконачним општенародним заблудама. Млади аутор гази узлазним путем као новинар, а сигуран сам да ће изнедрити још многе литерарне бисере.

Ове су приче кратке, па би било скаредно да предговор буде романескно дуг. Стога, престајем са упућивањем наочигледно. Поштовани читаоче, припреми усне за осмех, препусти се комичној страни наше стварности из пера, тако рећи тастатуре, даровитог Димитрија Буквића.
Дарко Калезић



Предговор

ШТО ЈЕ КАФАНА И ЗАШТО ТОЛИКО ПРИЧЕ О ЊОЈ?

Књига Кафанолошки астал Драгољуба Б. Ђорђевића, познатога и признатог социолога религије, ромолога и кафанолога – не само у Србији него и изван ње -нуди радозналим уживатељима свакодневнога живота обиље непознатог о познатом, а то значи нуди им као на пладњу како Ђорђевићево тако и знање других особа најразличитијих знанствених и стручних профила о непознатим чињеницама које се односе на свима нама тако познати јавни простор – на кафану. А, ријеч је – у томе се слажу модерни истраживачи ритма свакодневља – о веома важној вишестољетној друштвеној институцији, националној и културној, и то не само у Србији и државама у њезину окружењу него и у Еуропи у цјелини.

Да не буде забуне, пред нама је књига у којој Ђорђевић у лексиконскоме, односно енциклопедичком стилу азбучним редослиједом износи као мезу на тацни најновију истину не само о кафани као мјесту у које људи свраћају и у којем одређено вријеме (дуље или краће) бораве него и о њезиним актерима (јавним властима, струковним удружењима, власницима, конобарима и гостима), а то значи о друштвеним струјањима, о култури (пре)хране и опхођења, политичким, националним и понекад о црквеним збивањима. Заправо, пред нама је књига о јавноме простору – свеједно у чијем власништву он био (државном или приватном) -без којег овоземаљски живот највећим дијелом пунољетних како обичних тако и оних „важнијих“ особа не би било могуће замислити, али и без чијег познавања није могуће добити потпунију слику ни о повијести једнога краја, али ни о повијести државаних режимâ који суодређују живот ове многима тако драге и важне институције.

Тако је све описано у овој књизи – а тога има јако пуно -професор Ђорђевић ставио управо накафански астал, дакле на астал прекривен култним црвено-бијелим карираним столњаком, украшен дрвеним рамом с новинама и чокањчићима пуних фине ракије које је, како нетко рече, све теже наћи, „а управо су то делови иконографије који кафану чине српском традицијом“. Као врсни познаватељ дневнога живота обичних, али и људи из високих и (нај)нижих, рубних друштвених слојева, Ђорђевић у наслову ове књиге кафанскиастал преиначује у кафанолошки, дакле у астал на којему ће он, али и сви други који се желе знанствено бавити феноменом кафане и живота у и око ње, пронаћи исјечке из живота свеколике непоновљиве србијанске свакодневне друштвене збиље.



А како то Ђорђевић ради?

Већ у Уводу Ђорђевић сасвим јасно каже да текстови у овој књизи представљају „критичкисоциолошко-кафанолошки коментар журналистичких написа о кафани и дешавањима око ње“ објављених у двогодишњем раздобљу, од 1. сијечња 2012. до 31. просинца 2013. у србијанским како дневним листовима: Политици и њезиним додатцима: „Култура, уметност, наука“, „ТВревија“, „Магазин“, „Потрошач“, „Здравље“, „Путовања“, „Моја кућа“, потом у нишким „Народним новинама“, тако и у тједницима „Нин“ и „Недељник“ који је у међувремену почео излазити умјесто „Пресса“.

Без имало околишавања, онако поносно, како он то само зна, Ђорђевић наводи да је његова накана утемељити посебну социолошку дисциплину – кафанологију, чији ће предмет истраживања бити кафана и живот у њој и око ње, односно чији ће циљ бити знанственим методама истраживати друштвено значење кафане као изграниченога простора јавности, амбијента за (ис)казивање властитога, али и слушање, разумијевање, прихваћање, одбијање, те даљње традирање актуалнога мишљења, а то значи да ће се будући свеучилишни колегиј под именом кафанологија бавити истраживањем простора који својим власником, вањским и унутарњим изгледом, садржајем понуде и начином пружања услуга, његовим послужитељима, те статусним позицијама његових посјетитеља одражава не само социјалну структуру дотичнога друштва негои културу (јела и пића, опхођења, глазбе, игара, градње) једне локалне (националне) заједнице, али истодобно и друштвену позицију самога објекта чији рад регулира и надзире држава.