Autor: Tijana Kojić
Strana: 110
► Ostali detalji

Uvod

Kao studenti naučimo, na vežbama i predavanjim iz krivičnog procesnog prava, da su sugestivna i kapciozna pitanja zabranjena.  Svaki student zamišlja sebe, kao u američkim filmovima, kako stavlja u sudnici prigovor na nedozvoljeno pitanje.  Film i fakultet su dva sveta, ali i ono što se doživi onog trenutka kada se uđe u svet prakse.  Naše krivično procesno pravo sa novim Zakonikom o krivičnom postupku (u daljem tekstu ZKP) doživelo je korenite promene. Ono što smo naučili, nije tako jednostavno postavljeno.

Istražujući sugestivne načine ispitivanja u krivičnom i pretkrivičnom postupku nisam mogla izbeći dominirajuće psihološke faktore i aspekte ovog problema. Iako, možda, od mnogih osporavana psihologija iskaza je neizostavna u savremenom krivičnom procesnom pravu.  Tragom strane literature  i radova brojnih autora uvidela sam neverovatnu kompleksnost ove problematike i njenu, povezanost sa pravnim i psihološkim naukama. Zapazila sam  i manjkavost u domaćoj literaturi i istraživanjima. Nemoguć je napredak bez praćenja postignutih istarživanja u svetu. Ne možemo reći da je nešto previše psihološko ili manje pravno ako u isto vreme, u istom tom pravu prepoznajemo institute uračunljivosti, neuračunljivosti, maha, podstrekavanja ili pak obmane u ispitivanju.

Verujem da ako bolje razumemo kako naši postupci u samom procesu i izvan njega utiču na sve učesnike postupka, onda sprečavamo greške, neograničeno duge postupke, njihova ponavljanja, neefikasno sudstvo, ali i s druge strane dajemo šansu okrivljenom da bude u istoj poziciji kao i tužilac ili sud. Nije svaki okrivljeni prepredeni manipulant. S druge strane, u takvim slučajevima pružamo organima vlasti veću mogućnost, da proširivanjem svog znanja i pre svega razumevanja o sugestiji i sugestibilnosti, izbegnu greške u ispitivanju i deluju pravično i objektivno. Sa treće strane, koja je često u našoj pravnoj literaturi zanemarena i prepuštena praksi i tzv. „učenju zanata” , dajemo šansu budućim advokatima, braniocima, da shvate kakve posledice njihove sugestije mogu imati, na stranke i na sam postupak. Time smanjujemo broj onih mladih pravnika koji su bačeni u vatru prakse sa kojom se nikada nisu susreli, a pitanje je da li imaju realnu šansu da od nekog nauče „zanat”. Konstantne su pritužbe na sporost procesa, politiku u sudstvu, korupciju... Veliki je problem slaba opšta obrazovanost pravnika, i njihova vrlo izražena nezainteresovanost za produbljivanje znanja. U zemljama anglosaksonskog prava, kao i u drugim zemljama sa izrazito razvijenom pravnom teorijom, preplitanje prava i drugih naučnih disciplina je neizostavno i razvijeno, podignuto  je na nivo koji je nama nezamisliv.

Moramo sagledati sve aspekte problematike. Najlakše je citirati zakonsku odredbu i reći: „Tako piše u zakonu!” i na tome se nažalost završava sve što možemo ili želimo da naučimo ili primenimo. Pravnik koji je svoje znanje ograničio samo na pisanu reč u članovima zakona, ne može opstati u savremenom svetu informacije i povezanog znanja. Zakon je tu da ograniči i postavi pravila, ali pravo ne postoji izvan čoveka i ne može biti izolovano od drugih nauka i životnih činjenica. Ono mora da prati život društva, nauke, umetnosti i svih drugih aspekata življenja, inače postaje trula tvorevina koja je neprimenljiva ili svojom primenom zaostaje i doprinosi poblemima koji su, nažalost, danas brojni. U krajnjoj liniji da pravo ne prati razvoj društva ono ne bi ni postojalo. Ono uređuje društvene odnose.                  Kada govorimo o sugestivnim pitanjima, ističem da je najlakše pogledati u relevantne članove zakona. Ali šta ćemo kada zakonodavac počne korenito da menja arhitekturu krivičnog postupka, kako ćemo se prilagoditi? To je aktuelno pitanje koje se očigledno „gura pod tepih”. Niko ne spominje ovaj problem. Niko se i ne priprema da ga reši. I šta će se dogoditi 2013? Svi će biti zatečeni novim ZKP, novom arhitekturom postupka i lošim rešenjima. Nastupiće opšta pometnja. Narednih godina imaćemo stagnaciju u postupku dok se praksa ne prilagodi i ne nauči šta joj je činiti. Postupci će trajati još duže, a sve će se pravdati prilagođavanju i učenju novog sistema. Da li je to poželjno u zemlji u kojoj postupci traju godinama, kriminal buja, a građani se u anketama izjašnjavaju kao nesigurni i bez poverenja  u sudstvo,  policiju i druge državne institucije? Sa druge strane da li je opravdano odlaganje primene zakona (u ovom slučaju Novog ZKP) u nedogled što se kod nas čini? Advokatska komora Srbije iznela je ovakav predlog smatrajući da tužilački kadar nije spreman za primenu novog modela istrage. To je činjenica, ali se postavlja pitanje da li će ikada biti spremni na bilo kakvu promenu? Odmah ovde da napomenem da ovo nije generalizacija, niti da uzimam sebi za pravo da kritikujem ljude iz prakse, već upravo da budućim pravnicima ukažem na važnost stalnog učenja i rada na sopstvenom usavršavanju. Najveći i najugledniji stručnjaci u našoj pravnoj nauci i praksi su postali to što jesu upravo zahvaljujući konstantnom radu, učenju, usavršavanju.

 Nedavno mi je jedan advokatski pripravnik rekao da ne možemo terati ljude od četrdeset, pedeset godina da se menjaju. Pa ako je tako, ljudi bi još uvek bili na nivou prvobitnih zajednica. Koliko vidim davno smo izašli iz razdoblja prvobitne zajednice. Verujem da nije stvar godina, već volje. Postoje i mladi pravnici koji smatraju da se svo njihovo učenje završava sa poslednjim ispitom ili pravosudnim ispitom. Ja ne ulazim u probleme koji postoje u samom ZKP, koji su nesporni, ali isto tako smatram da  je nespremnost nešto na šta se stalno pozivamo. Zašto smo stalno nespremni? Da li ćemo ikada biti?

Američka literatura, se tematikom sugestivnih pitanja pomno bavila. Videćemo samo delić toga: od stavova autora do nekih istraživanja koja su pravnici i psiholozi i psihijatri vršili. Stoga ćemo i mi  sagledati pravne i psihološke aspekte, faktore uticaja, neke tehnike ispitivanja, prirodu različitih iskaza, kao i raznolikosti problema kroz različite subjekte koji se mogu javiti u postupku. Naravno, ovo je samo delić onoga mogućeg. Ostaje nada da će neke buduće generacije sa zadovoljstvom prihvatiti temu i produbiti problem.