Аутор: Мирко Магарашевић
Страна: 222
► Остали детаљи

Ода је похвала, признање знаменитој личности, узвишеном духу, великом делу, особитој лепоти, љубави и заносу. Покуда, међутим, сведочи о неправди, злочину, изазивачима друштвеног зла и несреће. Српска књижевна задруга, у библиотеци „Атлас”, објавила је нову песничку књигу Мирка Магарашевића (1946), аутора петнаестак збирки песама и десетак књига есеја, под насловом „Оде и покуде”.

Књига „Оде и покуде” наликује књизи Милоша Црњанског „Итака и коментари”. У чему су сличности, а у чему разлике?

Белешке на „Оде и покуде” настале су и постале саставни део „Ода и покуда” и помажу да се густина алузија у стиховима расветли, да читаоци добију дубину перспективе значења. Али, има и песама којима није потребан коментар, јер су или довољно заносне („Нефертета”, „Никина ода”, „Жетеоцу”, „Тугованка Незнанке”...) или довољно ужасне („Звер”, „Шизофренија”, „Портрет чудовишта”...) Али, како читалац да прими песму „Чистунци” ако се истовремено не да Напомена о деценијама скриваним разлозима застрашујуће ратне (1942/43) сарадње партизана са усташама! И како да се без наведених чињеница докучи ужасна улога Џејмса Клугмана (СОЕ) у кривотворењу чињеница на ратном терену, у братоубилачком грађанском рату током нацистичке окупације Балкана? И како да се коначно расветли трагедија која се сручила на нас захваљујући лакомисленом пучу 27. марта 1941?! Стихови песме „Несрећа” и песме „Улога булдога” дају о томе наговештај, али „Белешке” дају скоро целовит портрет трагедије. Иако Црњански своје „Коментаре” ставља у аутобиографску функцију, а ја то не чиним, заједничко нам је да је „коментарима” место баш тамо где јесу: Црњански то каже, и ја се томе клањам и потврђујем. Песме и Напомене су нераскидива целина. Чувене Елиотове Белешке уз „Пусту земљу” носе сродно сведочанство.

У младости, кажете, песник се лако диви, у зрелости много теже, у старости, најчешће, никоме. Ипак, сваки песник у свом развоју дугује „живим утицајима”, али и појединим класицима?

Дивљење песника према песнику у младости је природно, јер се младост гради, развија, израста на заносима; песничка зрелост је продубила и проширила хоризонт, дивљење је узмакло, али поштовање је остало! Ако бисмо потегли тему о песничким „дуговима”, краја не би било! И највећи (Данте, Шекспир, Гете, Елиот) имају своје „дугове”, баш као и наши велики (Попа, Павловић, Лалић). Многи песници у гордости то желе да прећуте, а ја не кријем, и то отворено доказујем паралелизмима и узорним епиграфима (Хорације, Стерија, Змај, Дис) и детаљним наводима у Белешкама на „Оде и покуде”. Ни Бодлер, ни Паунд, ни Борхес нису сакривали своје „дугове”! Били су свесни да су најбоље одужени „дугови” баш они који кроз стих делују као варнице, катализатори и муње.

Књига има два дела: песме и напомене. Али, напомене нису тек пуки коментари, већ мали есеји који могу да живе и самостално?

Приложене „Белешке” јесу најпре коментари уз песме, а само повремено есеј-тезе које помажу да читалац лакше докучи идеале и судбине угледних глумаца, лекара, књижевних критичара, појединих песника, али, како рекох, и трагичне историјске перспективе.

У песми „Никина ода” су и стихови: „Превагнуће онај ко треба/ Ако добије наклоност неба,// Судбе су горке и обесне/ Победе скупе и нејасне”. Иако су прошле хиљаде година – ништа се у људској историји није променило?

Парадокс: победе својим последицама могу бити једнако трагичне као и порази! У томе се крије дијалектички кључ песничке метафоре о богињи Нике! Погледајте шта о томе кажу Хомер, Хорације и Данте, а не само поштовани Ливије, Тацит, Светоније или Јосиф Флавије: речи историографа нису утешне, а песничке остају златне! Историјска трагедија мења само костимографију. Остаје неизлечив бол. Слабе су утехе.

Величате Доситеја: он је лучоноша српски, гласник српства, Одисеј свих Србаља, премудри наш Доситеј. Немате оду о Вуку Ст. Караџићу?

Вук је већ довољно схваћен и прослављен, а Доситејев ум и дело још увек нису, а морају бити. Делатност Задужбине „Доситеј Обрадовић” са чудесном креативном енергијом сведочи о тој потреби и њеним свесрпским разлозима!

Од наших песника, оде су добили: Милош Црњански, Миодраг Павловић, Јован Христић, Миленко Д. Јовановић... Да ли је реч о пријатељима или песничким узорима?

Иако међу њима има објективних, вредносних, поетичких и естетских разлика, они јесу били моји пријатељи и песници вредни пажљивог читања и сваког поштовања. Не само мог. Како бих иначе могао да им посветим одане, елегичне и светле тонове Ода? И више од тога: моји есеји „Трагом Црњанског” и „Јован Христић, изблиза”, још потпуније сведоче о људској и песничкој величини изабраних.

Посебно истичете Стерију, Змаја и Диса. У чему је значај њихових песничких порука?

Стерија, Змај и Дис класици су српске поезије и њихови стихови носе драгоцене критичке тонове једнаком свежином опомене и неодољивошћу значаја који се не смањује! Њихови гласови ничу из болних искустава прошлости, а уткани су кроз све наше дане 20. века, и до данас, јер проничу и наше мане, и наша заборављања, и нашу расејаност, и нашу поводљивост, и нашу духовну неусредсређеност! Када бисмо више читали и боље чули гласове наших великих песника – и мртвих и живих – боље и брже бисмо докучили и разумели шта нам у нашем времену и животу заиста не треба, а шта је то без чега не можемо даље.

Улога Ј. Б. Тита погубна по српски народ

Једна од покуда посвећена је Ј. Б. Титу. Сматрате да је његова историјска улога била погубна за српски народ?

Улога Ј. Б. Тита, не само да је била погубна по српски народ, него је и дугорочно штеточински разорна! Сразмерно томе, није му посвећена само једна од „Покуда”, него неколико: погледајте песме „Крваве зоре”, „Вакела”, „Звер”, „На палуби”... То су песме које прецизним песничким сликама говоре о призорима ужаса, народне патње, демоничног зла, али то су и песме расветљења и отрежњења! Кроз сав јад, бол и ужас, лековите су! Нисам једини тражио лек. Треба изнова читати Павловића, Симовића, Данојлића, Чудића, Станисављевића... Сведоци, које спомињем у „Напоменама”, пишу и говоре, док су наши историчари још увек уплашени да потпуно проговоре. Не усуђују се да подвуку црту испод Брозовог антисрпског, поразног биланса. Веома чудно. Зар историчари Ђуретић и Батаковић нису јасно осветлили прве кораке ка истини?

Извор: www.politika.rs