MIKRO KNJIGA
    od 1984. god.
    Knjige▹BeletristikaRoman
    Час нечасне историје
    Аутор: Александар Ђуровић
    Страна: 198
    Остали детаљи
    Veličina slova: A A
    Александар Г. Ђуровић рођен је 1958. у Сарајеву. Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду. Објавио је књиге За њу од нас (1998), Пречиста красна (2002) и Срцеплов кроз Мимовек (2004). Живи и ради у Београду.


    Уђе мој Зијад у трамвај, био је духа доказ, негде на Маријин Двору, код музеја и парка, и рече кондуктеру, стари, је ли на показ, динари још су били, није била марка. У нашем граду све је вртешка било и варка. Кондуктер, као винар из подрума извучен, климањем као шарка претећу присност скрати, Зијад се осмехну благо, као учтив и учен, из џепа извуче динар и динар у џеп врати. Ту, на Маријин Двору, код парка и музеја, или код „Радничког” кина, Зијад је просуо фору, расадник идеја, из фабрике факина. Расли смо заједно, Зијад, Срби би рекли, Зија, јарани, и он, и ја. Сарајево то је где се види ко је кад оркан ћарлија.
    Фадиле, немој, Фадиле, љубав је радњу радила, шкиљили смо кроз рашље у њу и њеног Фадила. Месец поче да кашље, поноћ је миром гладила дрворед стари, бујни, кога је младост младила. Фадиле, немој, Фадиле, дери, Фадиле, дери, звезде су асфалт кадиле, жмиркали небодери. Када је севнула праћка другара једног, Исе, јебаћу вам матер, урлао је Фадил, на наше обрисе: Грбавицом целом бежали смо, Зијо, од „Лава” до „Ларисе”.
    Стадион „Жеље”, Храсно, трибине боје грао, гостује „Звезда”, јасно, запад је прокључао. Звиждук и небо пуче, од застава, од вике, Џаја, ма ко га мари, играју Осим и Пике. Семенке и сомуни, и свуда шибицари, нуткају војнике. Окрећем главу десно и лево према Зију, где је, зашто га нема, дланови дрхтај крију. Хтедох да сечем вене кад видех, Зијо, то је, сав у бело-црвене, сјајне „Звездине” боје, обучен, врућ ко тостер и хладан попут кладе, носећи „Звездин” постер, у „Жељин” забран стаде. Ово само будале, знало се, могу да раде. И то је само њему, хајвану, могло да дуне, спреман да заради коју да га бабо не куне, он је носио кесу тарифом да је пуне, заузврат нудећи себе ко хоће да га пљуне. Док смо јели сомуне, док смо празнили касу, маса је стока, јаро, јебеш ти ову масу: ту ми истину стару Зијад у очи сасу. Кафе „Једанаест плавих”, били смо у дну собе с погледом на терасу.

    ...

    Данас, кад сила труси, кад вуку да би свукли, када је Русија пукла, а и ми са њом пукли, јадац ме један муси и један пробод мукли: зашто су гинули Руси и зашто су се тукли? Зашто су добили рат, а онда, глат, устукли? Анђеле, ти си кинуо и ђаво је посивео: тај Рус је страшно гинуо, јер није лоше живео. Анђеле, ти си минуо и ђаво се расплинуо: тај Рус је боље живео и зато страшно гинуо. Месец је звезду привео, за обрашчић уштинуо. И нису само Руси, незналица блеји, Узбеци и Грузини, Татари и Јевреји; у Другоме рату, да спрече дрп и опељ, гинули су многи народи у блату и Украјинац-Попељ.

    Када је куцнуо сат Попељ је трљао левицу, био је спреман за рат као чича за девицу, навукао их је Стаљин, тај Велики Брат, и јебао им кевицу. Био је политички комесар лавова и мишева, армије плишаних меда и подераних плишева, Осмог механизованог корпуса генерала Рјабишева. Једине организоване јединице кожних опасача и фишева од Кијева до Винице. Све остало се распало, због кењаца и пишева, као врч од фине глинице. Био је сведок дотура, био је сведок доноса, бесмислених наредби генерала Кирпоноса, био је сведок пораза и лажи што се протура, и погаженог поноса. И успео да сачува, због тога лакше бар ми је, целину свог котачића из разбијеног котура, из растурене армије. Што вадим ту корпусију и причам вам о дусима, зато што волим Русију и што се дивим Русима. И што се руска победа приписује, из злобе, да, и репатим и кусима.
    Магла је видик стегла а зрела раж је кисла, када је кренуо корпус да гази и да пегла друмом код Пшемисла. Рат је увек суров, не вреди облог Буров, само тим је битник: у центру Болховитин, на десној страни Гуров, на левом крилу Ситник. Све момци, мулци, молци, сви редом комсомолци, ландара им китник, што беху прва брана најезди Германа, шачица и штитник. Попељу, киту-орки, што памти пораз горки, јајца су се стисла, био је у тенку, тридесет четворки, на друму код Пшемисла. Видео је руљу ван разума и смисла, штектали су шарци, рањеници, жене, гомила се тисла, дечица и старци. Падали су људи, тактали тетејци, видео је, мука, бежале су краве и овнови, блејци, бежали од звука. Бежали су некуд, ко стари Хебрејци, од бомби и штука, међу њима први црвеноармејци хаубичког пука. Кад се не зна куда, кад паника коље, кад се не зна шта ће, чекају се муда што пуне пиштоље, а не пуне гаће.

    Комесар се тада стопио са стеном, чекај, пост вам бабин, зграбио је пушку, „зауер с прстеном”, ловачки карабин. Скочио с машине приправан да гине, куда идеш, керу, и спрашио метак у темени цветак првом паникеру. Видећи да војска бежи ражним снопом, Болховитин, топом, викнуо је, Ситник, удри равним резом, удри митраљезом. Снагом воље луде која фрку плеви, контра доброј вили, пренуо је људе, окренуше цеви, прођоше цивили. Баш тада је фисла, овде код Пшемисла, ракета у дољу, и кренула млада немачка армада ка ражаном пољу. Нека сила рула, ронда или ројда, пусти их, Голојда, хаубице тешке маскирај у коров, и чекај, Сидоров. Немаца је било четр’и пута више, али Руси збише своја чет’ри тенка створена за шорке, тридесет четворке. Чекао се главни да забије чавле, да младићи скоче, чекао се Попељ, сад, распали, Павле – и кланица поче. Викао је главни, кроз куполу пропет, закољите Немца, и ту се четворка показала опет да јој нема премца. Борис, Павле, Иван, и Степан, бонвиван, што гранате баца, тукли су се момци, до јуче питомци, Волођа и Аца. Тресли су се мрави ко сисата блонда, ко црквени чаци, оклопом на оклоп кад кренуше онда блесави дечаци. Ко искусне џомбе, луди преко мере, све раме уз раме, бацили су бомбе, тргли револвере, повадили каме. Церио се Немац, опробани лемац, ко мутав на брашно, хтели су му прићи блесави младићи и гинули страшно. Попељ, слеђен, гледну кроз оптику бедну пропаст очигледну, кад из шуме десно, црвен као рубин, истрча Зарубин. Ура, ура, ура, ко лавина гура, сурова и сура, дивизија цела, с њима Бог ти буди, све озбиљни људи. И тако су Немци, к’о дуванску свитку, испушили битку. А татица Попељ, због победе громке, изгубио момке. Шаптао је тихо Волођи и Аци, блесави дечаци, миловао плаве залеђене главе, измењен у фаци. Чија је то сада небријана брада, реци, Павле, чија, плакала је цела оклопна бригада, плакао сам и ја.


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Час нечасне историје
    Издавач: Igam
    Страна: 198 (cb)
    Povez: тврди
    Писмо: ћирилица
    Формат: 12.5x20 cm
    Година издања: 2006
    ИСБН: 86-83927-23-7
    Naručite
    Cena: 648 RSD
    Cena za inostranstvo:
    6,00 EUR
    Kom.:
    ili
    Naručite telefonom:
    Nije radno vreme
    nismo dostupni na telefonu.





    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja...
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

    Poruku poslaoPoruka
    MIKRO KNJIGA D.O.O.
    Kneza Višeslava 34, 11030 Beograd, Srbija
    e-pošta: prodaja(а)mikroknjiga.rs
    Komercijalna banka: 205-33117-65
    Matični broj: 07465181
    Šifra delatnosti: 5811
    PIB: 100575773
    Dokumenti o identifikaciji

    © Mikro knjiga 1984-2024