Аутор: Владимир Бартол
Страна: 561
► Остали детаљи

Требало је да прође пола века да Бартолов роман буде откривен, препознат и прочитан на прави начин. На жалост, међународни тероризам је у међувремену постао глобални баук савременог света, а 11. септембар 2001. слободно се може сматрати новим датумом "новог" рођења Бартоловог романа, јер тог дана Аламут је постао брутално актуелан и метафора претње исламског тероризма.

Читалачка и критичарска реакција појавила, на жалост, са великим закашњењем, онда када је Бартолов пророчки роман постао наша сурова стварност. Оно што је Бартол писао дугих десет година, а први пут објавио у Словенији 1938., чинило се тада чистом научном фантастиком. Тако је роман тада и примљен - доста млако. Критика је пресудила да је "сувише егзотичан и авантуристички“ а читаоце нису заинтересовали догађаји временски смештени у половину 11. века, у планине Персије (данашњег Ирана).

Али, време је било на Бартоловој страни. Јер, ко је тих година могао и да слути да ће његови фантастични ликови и догађаји данас бити стварни и главни актери трагичног и сулудог савременог тероризма који потреса планету! Талибани, Палестина, Чечени, атентати, самоубице које дају живот за своја верска уверења, путеви хашиша и слично, глобална су свакодневица.

Роман је до данас доживео 33 издања на двадесетак језика. Први превод је био на чешки језик (1946), а први превод у некадашњој Југославији 1955. На српскохрватски га је,1990, поново превео Јосип Ости, (Свјетлост, Сарајево) а сада имамо и српску, екавску верзију. Крајем осамдесетих година прошлог века и француског превода нижу се преводи широм Европе, а читалачки бум настаје поново након 11. септембра 2001.

Роман би био и одличан основ за филм, или стрип. Засад, у драматизацији Душана Јовановића прошле године је игран на љубљанској и салцбуршкој позоришној сцени.

Данашња актуелност дела заснована је на стварним догађајима и стварним личностима. Окосница романа су бурни и узбудљиви догађаји у Персији око 1092. године. Половином 11. века у планинама Ирана тј. Перзије, постојала је тврђава Аламут, коју су држали припадници секте исмаилита. Секта постоји и данас. У време које се описује у књизи исамилите је предводио извесни Хасан ибн Сабах (Сеидун), централни лик романа, харизматични верски вођа чије име Иранци и данас изговарају са страхопоштовањем. Сеидун је од Алаха послат пророк који иза зидина свог орловског гнезда, града Аламута, води прави свети рат против персијског царства. Његово кретање по Блиском истоку и сусрети са владарима које описује Бартол су истинити.Тврђаву Аламут и њен изглед описао је, веровали или не, Марко Поло! Великом и моћном непријатељу Сеидун се супротставља помоћу мале групе преваспитаних младића - федајиа, којима у замену за њихов живот нуди све што обични смртници никада неће окусити: с кључем који му је дао Алах, отвара им врата оностраног света, Курановог раја са прелепим девојкама. Ко тај рај једном доживи, спреман је да учини све како би се у њега вратио. Такође је чињеница да су ови Хасанови следбеници, федајини (федаи на арапском значи: онај који даје живот за своја уверења), у својим припремама за атентаторске акције користили допинг, тј. хашиш. У наше време, на простору од Индије до западне обале Африке, секта исмаилита, са око 130.000 следбеника, још постоји, али се не бави више убиствима. Њихов вођа је ага-хан, коме поданици сваке године обезбеђују злата колико износи његова телесна тежина, те он лагодно живи у западној Европи као виђени припадник џет-сета.

О аутору

Владимир Бартол се родио 24. фебруара 1903. у селу Св. Јован покрај Трста као син Грегора Бартола, поштанског службеника и списатељице Марице Бартол-Надлисек, обоје изузетно толерантни и либерални. Мајка га је упознала са светом сликарства, а отац са биологијом.

Себе је увек описивао као осетљиво и необично дете богате маште. Интересовала су га многа подручја: биологија и филозофија, психологија, уметност и наравно, позориште и књижевност. Као научник се бавио сакупљањем и истраживањем лептира.

Студирао је у Љубљани (биологију, филозофију, географију), дипломирао је 1925. године и наставио студије на Сорбони (1926-1927). 1928. је служио војску у Петроварадину, у данашњој Србији. Од 1933.-1934. живео је као слободан писац у Београду где је уређивао Словеначки београдски недељник. Након тога се вратио у Љубљану и тамо остао до 1941. Након II светског рата се сели у свој родни град Трст где живи следећих десет година, до1956.
Касније је постао спољни сарадник Словенске академије наука и уметности.

Умро је 12. септембра 1967.

Његове прве кратке приче објављиване су током 1927. и 1928. у књижевним часописима, а неколико година касније сакупљене су у збирку Ал Араф (1935., друго издање 2002.). Неке од њих су у ствари, биле припрема за његово ремек-дело, роман Аламут.

Његова проза је садржала психолошке и филозофске елементе, а описивањем судбина међународних демонских и ексцентричних пустолова развио је теме које су се односиле на вољу, моћ и апсурд чиме је постао претходник егзистенцијализма у књижевности.

Бартол је следио Платона, Е.А. Поа, а на њега су утицали и Достојевски, Ниче и Фројд.

Остали Бартолови радови су:
драма Лопез (1932),
трагикомедија Емпедокле (1945) и збирка кратких прича Тршћански хумористични скечеви (1957).

Писао је за многе новине и часописе, па су његови текстови прилично расути наоколо и већина њих је тек постхумно објављена као појединачна књижевна дела. Међу њима су и

збирке новела и есеја Демон и Ерос (1974) и

Између идиле и хорора (1988),
роман Чудо у селу (1985),
прича Дон Лорензо (1986) и
аутобиографија Младост у Св. Јовану (2001).

Написао је преко 280 критика из подручја књижевности, позоришне и ликовне уметности. Важни су и његови есеји из тридесетих година 20. века којима је он први у Словенији и Краљевини Југославији представио принципе Зигмунда Фројда и Карла Густава Јунга.