Микро књига: Православље

Псалтир

Fri, 14 Jun 2013 GMT

Псалтир

Православна Црква се држи онoг што је у Светом Писму и у Светом Предању речено о Пресветој Богородици и свакодневно је прославља у својим храмовима, иштући од ње помоћ и заштиту. Знајући да су њој пријатне само оне похвале које одговарају њеној истинској слави, Свети Оци и црквени песници молили су се њој самој и Сину њеном да их уразуме, како би је достојно опевали: Огради помисли моје, Христе мој, јер се, ево, чисту Мајку Твоју опевати усуђујем (Икос Успења Мајке Божије). "Црква учи да се Христос заиста родио од Марије Приснодјеве" (Св. Епифаније Кипарски, Истинита реч о вери). "Да не бисмо пали у хулу, ми нужно морамо исповедати да је Света приснодевствена Марија одиста права Богородица. Јер они који поричу да је Света Дјева истинска Богородица, нису верници, него ученици фарисеја и садукеја" (Преп. Јефрем Сиријац, Монаху Јовану).

Из Предања је познато да је Марија била кћерка престарелих Јоакима и Ане, и да је Јоаким потицао из царске лозе Давида, а да је Ана била свештеничкoг рода. Но, иако знатног рода, они беху сиромашни. Међутим, није ово било оно што их је жалостило, него чиљеница да немају деце и да се не могу надати да ће њихови потомци видети Месију. Али гле, када се они, презрени од Јевреја због своје бездетности претужних срца молаху Богу - Јоаким осамљен на гори на коју се повукао након што свештеник није хтео у храму принети његову жртву, а Ана у своме врту, оплакујући неплодност утробе своје - јави им се Анђео и саопшти им да ће (зачети и) родити кћерку. Пресретни, они обећаше да ће своје дете посветити Богу.

После девет месеци њима се роди кћер, Марија, која од раног детињства пројављиваше најизврснија својства душе. Када она напуни три године, родитељи, испуњавајући дати завет, свечано одведоше малу Марију у јерусалимски храм. Она сама узиђе уз високе степенице, а на улазу у храм дочека је Првосвештеник и, по откровењу Божијем које је добио за њу, уведе је у Светињу над светињама. Са собом она, у дотад безблагодатни храм, уведе и благодат Божију, која почива на њој (Кондак Ваведења). То је био поново саграђени храм у Јерусалиму, на који није силазила слава Божја, као што је некад раније силазила на Скинију, или на Соломонов храм. При храму су постојале одаје предвиђене за девице, и она је смештена у једну од њих. Међутим, она је толико времена проводила на молитви у Светињи над светињама, да се слободно може рећи да је живела у њој (Друга стихира Ваведења на Господи возвах и на Слава и ниње). Украшена свим врлинама, она беше пример необично чистог живота. Свима је била покорна и послушна, никога није повредила, никоме грубу реч рекла, према свима је била љубазна, па чак ни нечистој помисли није давала места (Скраћено из Св. Амвросије Милански, О Свегдадевствености Дјеве Марије).

"Без обзира на праведност и чистоту живота који је Богородица водила, грех и вечна смрт пројављивали су у њој своје присуство. Они нису могли а да га не пројављују: такво је исправно и тачно учење Православне Цркве о Богородици, што се тиче првородног греха и смрти" (Епископ Игњатије Брјанчанинов, Учење Православне Цркве о Мајци Божијој). "Слободна од греховног пада" (Св. Амвросије Милански, Тумачење 118. псалма), она није била слободна од греховног искушења. "Само је Бог без греха" (Св, Амвросије Милански, исто), а човек ће увек имати у себи нешто што је потребно исправљати и усавршавати, да би испунио Божију заповест: Будите свети као што сам свети Ја, Господ Бог ваш (Књига левитска 19, 2). Уколико је неко чистији и савршенији, утолико више запажа своја несавршенства и сматра себе недостојним.

Садржај

УВОДНО СЛОВО О ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ
Светог Јована Шангајеког, 7
Катизма прва, 19
Катизма друга, 24
Катизма трећа, 29
Катизма четврта, 33
Катизма пета, 38
Катизма шеста, 41
Катизма седма, 45
Катизма осма, 50
Катизма девета, 55
Катизма десета, 59
Катизма једанаеста, 63
Катизма дванаеста, 68
Катизма тринаеста, 71
Катизма четрнаеста, 77
Катизма петнаеста, 80
Катизма шеснаеста, 83
Катизма седаманаеста, 87
Катизма осаманеста, 92
Катизма деветнаеста, 100
Катизма двадесета, 105

ЗАВРШНА СЛОВА О ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ
Светог Теофана Затворника, 114
Преподобног Силуана Атонског, 118

Православни молитвослов

Fri, 14 Jun 2013 GMT

Православни молитвослов

Да Вас укрепи Свеблаги Господ у часу молитвеног стајања пред Њим. По вери Вашо нека Вам буде.

Садржај

Уводно слово о молитви, 7

Уводне молитве, 17

Молитве јутарње, 22

Поменик, 42

Свакодневне молитве, 46

Молитве у седмичне дане, 50

Молитве светим арханђелима за сваки дан у недељи, 56

Молитве у продужетку дана, 60

Молитве вечерње, 70

Молебан и поклоњење Господу Исусу Христу, 87

Молитвени уздаси Господу Исусу Христу, 94

Изабрани молебни канони и акатисти, 97

Молитвено правило пред Свето Причешће, 226

Молитвено правило после Светог Причешћа, 255

Молитвено правило о Васкрсу, 264

Молитве Господу Исусу Христу, 266

Молитве Мајци Божијој, 286

Богородичино правило, 296

Општи тропари и кондаци, 302

Свакодневни тропари и кондаци, 311

Празнични тропари и кондаци, 314

Васкршњи тропари и кондаци, 322

Тропари и кондаци изабраним светитељима, 325

Тропари и кондаци Србима светитељима, 345

Молитве у невољама и душевним патњама, 374

Молитве за ближње, 412

Молитве у разним приликама, 430

Молитве за породично благостање, 463

Молитве за децу, 472

Молитве у болестима, 478

Молитве за упокојене, 500

Молитве за Србију, 515

Завршна молитва, 523

Завршна слова о молитви, 532

Православна педагогија

Thu, 30 May 2013 GMT

Православна педагогија

Предговор

Пред читаоцима је четврто издање књиге ,,православна педаrогија" игумана Георгија (Шестуна), чије име је надалеко познато свима који данас учествују у саборном делу обнове континуитета руске духовне традиције. Ова књига има своју историју.

Године 1998. објављена је књига свештеника Евгенија Шестуна (данас игумана Георгија) "Православна педагогија”. Ова књига идејно је била написана као допуна знањима стеченим током професионалног педагошког образовања на совјетским факултетима, и одмах је постала веома позната. Необична идеја књиге је вероватно и условила њен успех, с обзиром да је структура одражавала низ питања педагога који је 90-тих година дошао у Цркву: какав је однос између спољашњег образовања, које новим поколењима омогућава да нађу своје место у социјалној стварности, и унутрашњег васпитања, које човека побуђује на духовни труд; да ли је Црква изградила сопствену традицију васпитања и које су њене особености; у којим особеностима руске културно-педагошке традиције се види утицај Цркве; који је значај православног васпитања у савременом свету и какве су могућности његове реализације?

Сва ова питања о православном васпитању се на концу своде на једно; на који начин васпитавати савремено дете у савременом свету, како му помоћи да пронађе "пут, истину и живот", и на који начин педагог може стећи духовну дисциплину, захваљујући којој ће бити истински помоћник младима у њиховом духовном узрастању?

Одговори су тражени у познатом кругу извора: у делима светих отаца и учитеља Цркве, старим и новим, код руских филозофа словенофила, православних писаца и богослова руске дијаспоре, у размишљањима савремених аутора о духовно-моралним принципима организацијее приватног и друштвеног живота. Нарочито важно место имала је публицистика, у којој је нашло одраз искуство православног образовања 90-тих година у свој његовој разноврсности: повратак традиционалним основама породичног васпитања, продубљивање образовних програма духовних школа, курсеви катихизације и православне просвете намењени одраслима, недељне школе, православне гимназије, вртићи и школе.

У исто време, почетком 90-тих година, настаје термин "православна педагогија". Поједини научници су били критички настројени по питању његовог укључивања у речник педагошке мисли, не видећи могућност његове коректне примене у теорији. Па ипак, термин се брзо усталио у јавном дискурсу и пронашао своје место у публицистици и педагошким истраживањима. У наставним плановима педагошких факултета појавиле су се дисциплине које одражавају различите аспекте православне педагогије, као и нарочити смерови посвећени православној педагогији. Категорија је добила "зелено светло" - појам је добио неопходно садржајно осмишљење и многобројне везе са другим категоријама језика педагошке реалности.

У првом издању књиге "Православна педагогија", на питање о садржају дотичне категорије, игуман Георгије даје једноставан и простодушан одговор: православна педагогија је педагогија чији циљеви нису ограничени оквирима човековог земаљског живота, већ иду изван њих, у живот вечни; православна педагогија је педагошка пракса која се темељи на Православној Цркви и налази ослонац у њеним светим тајнама.

Каква је пракса по среди, на којим принципима се заснива, које циљеве себи задаје, која средства IЮРИСТИ, какве резултате постиже - на ова пиtања аутор је почео да одговара, осврћући се на велико богатство најразноврснијих материјала православно-црквене и руске националне религиозно-филозофске традиције. Тако је у књизи: 1) истакнут предмет - православна педаroгија; 2) предложен метод - стваралачко усвајање традиuије у свој њеној пуноћи; и 3) представљен својеврстан компендијум одговора на питања која су се већ много пута могла чути у јавном дискурсу.

На основу извора, аутор је открио многе форме утицаја Православне Цркве на праксу васпитања у руској културној традицији и пружио широк спектар одговора на питаља која муче наше савременике. Само једна књига игумана Георгија (Шестуна) испунила је улогу читаве једне полице у кућној библиотеци са најбољим примерцима богословских, научних и публицистичких дела која одражавају православну идеју и праксу васпитања. Већ се у првом издању у потпуности показала једна важна особеност ауторовог стила - једноставност и поступност у постављању питања и давању одговора на њих: "Где је просто, тамо је анђела сто, а код сложеног нема ни једног". Његов стил се заснива на поверењу према традицији, која нас учи да трпимо, да се трудимо и да верујемо Богу, да имамо поверења у његова обећања и да слушамо његова упозорења. Господ нас чува од "ђаволских подстицаја" и све што нам је корисно даје нам у право време: "Онима који љубе Бога све помаже на добро" (Рим 8, 28). Слушајући ове савете, аутор није журио са доношењем теоријских модела и закључака, скрупулозно сакупљајући сва руском читаоцу доступна сведочанства о принципима и пракси православног васпитања. Да су сведочанства доступна руском читаоцу значи или да припадају руским ауторима, или да представљају садржај дела преведених на руски језик.

Самим тим, одричући се од систематске разраде појма православне педагогије, аутор је решио сасвим други задатак, неупоредиво важнији и савременији. Књига је актуелизовала историјско наслеђе православне педагошке мисли. Увела је у оптицај мноштво загубљених тема, имена, процена, тачака гледишта, што је омогућило реконструкцију свих питања о васпитању карактеристичних за руску културу, и тиме постала својеврстан мост који је поново омогућио кретање у оквирима руске културно-педагошке традиције. Врстан избор извора формирао је представу о структури поља њених проблема, о вези између елемената, о водећим идејама и доминантним темама. Вратили смо се у тачку у којој је традиција прекинута и смoгли да поставимо питања о њеним могућим путевима после прекида који се догодио унутар саме традиције, а не изван ње. Такав приступ аутору је омогућио да избегне грешке идеологизоване свести, склоне рационализацији искуства. Он није реконструисао традицију путем рационалне обраде сведочанстава о њој, него је у круг савременог културног дијалога увео нове саговорнике, носиоце традиције, сам је ступио са њима у дијалог и пружио исту могућност својим читаоцима. Свако ко је отварао "Православну педагогију" на њеним страницама се сусретао са живим сведоцима и сам почињао да разговара са њима. Отац Георгије не објашњава због чега је традиција ишла управо таквим путем, он једноставно сам крочи путем традиције и открива га другима, показујући на који начин традиција постаје не само предмет, већ и извор и начин самоспознаје.

У овом, четвртом издању књиге појам православне педагогије се уздиже на нови ниво теоријског осмишљења. Године 2006. у Казању игуман Георгије (Шестун) је одбранио докторску дисертацију из области педагошких наука на тему "Православне традиције духовно-моралног обликовања личности - историјско-теоријски аспект". Резултати истраживања су представљени у овом издању.

Садржај

Предговор (М. В. Захарченко), 9
Увод: Православна традиција и њена улога у духовном обликовању човека, 27

ПРВИ ДЕО: ЦИЉЕВИ И ЗАДАЦИ ДУХОВНО-МОРАЛНОГ
ОБЛИКОВАЊА ЛИЧНОСТИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ПЕДАГОГИЈИ, 33
Основни појмови педагогије са тачке гледишта православне традиције, 33
Духовно-морално обликовање човека, 33
Предмет проучавања православне педагогије, 36
Основни појмови православне педагогије, 38
Васпитање као стварање услова за духовно-морално обликовање личности, 43
Историја трагања за педагошким идеалом и практичних циљева православног васпитања, 43
Проблем слободе и васпитања у светлости православне педагошке мисли, 47
Слобода као услов и резултат моралног самоопредељења човека, 49
Појам личности у психологији и православној педагогији, 51
Проблем личности у психологији, 51
Православно поимање личности, 54
Човеков живот као очување и развој надарености, 63
Православна традиција као онтолошко утемељење православне педагогије, 67
Традиција и њено место у културно-образовном простору, 67
Православна традиција као културно-историјска традиција и као предање Цркве, 69
Веза појмова "моралност" и ,,,духовност" у оквирима православне традиције, 74
Различита одређења моралности и духовности, 74
Енергијски приступ осмишљењу појма духовно-моралног обликовањачовека, 81

ДРУГИ ДЕО: САДРЖАЈ ДУХОВНО-МОРАЛНОГ ОБЛИКОВАЊА ЛИЧНОСТИ У СТАРОЗАВЕТНОЈ И НОВОЗАВЕТНОЈ ЦРКВИ, 86
Васпитање у светлости божанског откривења, 86
Нераскидивост старозаветног и новозаветног типа васпитања у православној педагогији, 86
Старозаветно учење о васпитању, 89
Хришћанство и васпитање, 100
Хришћанска педагогија у делима светих отаца и учитеља Цркве, 105
Учење апостолских отаца и њихових непосредних наследника о васпитању, 105
Учење отаца и учитеља Цркве 3. века о васпитању, 118
Учење о васпитању у делима светих отаца 4. века, 130
Педагошка схватања отаца и учитеља Руске Цркве, 147
Улога руских светих у духовном животу друштва, 147
Свети митрополит Филарет Московски, 148
Свети Теофан Затворник, епископ вишенски, 155
Свети праведни Јован Кронштатски, 164
Дидактика свештеном ученика Тадеја (Успенског), 169
Руска религијска филозофија о карактеру просвећености Русије
и Европе, 186
Настанак идеје "чисте филозофије" и религијска свест, 186
Хеленско паганство и византијско православље, 191
Светлост природног разума и хришћанско обновљење ума, 202
Ћутање руске филозофије, 204
Григорије Савич Сковорода (1722-1794), 209
Филозофске расправе у Русији у првој половини 19. века, 216
Иван Васиљевич Кирејевски (1806-1856), 225
Преглед основних дела И. В. Кирејевског, 229
Алексеј Степанович Хомјаков (1804-1860), 249
Учење А. С. Хомјакова о Цркви, 255
Гносеолошки ставови А. С. Хомјакова и његово виђење друштвеног васпитања у Русији, 258
Николај Јаковљевич Даниљевски (1822-1885), 262
Самобитност руске филозофије, 278
Обнова традиционалне руске педагогије у делима прегалаца народне школе, 279
Николај Иванович Иљмински (1822-1891), 279
Сергеј Александрович Рачински (1836-1902), 290
Константин Петрович Победоноецев (1827-1907), 30]
Општи историјски преглед основних педагошких праваца, 312
"Просветитељство" као постепено одвајање од хришћанства (основни педагошки правци - анализа В. В. 3ењковског), 312
Антихришћанска суштина валдорфске педагогије, 327

ТРЕЋИ ДЕО: ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА, 334
Православна породица као део васељенске јерархије, 334
Духовне основе православне породице, 334
Јерархијско уређење породице, 336
Место и значај мушкарца у васељенској јерархији, 340
Основе хришћанског васпитања деце у породици, 352
Особености развоја и духовног обликовања човека у различитим животним добима, 366
Особености дечијег узраста, 366
Васпитање као стварање услова за развој духовног живота, 371
"Жива тајна васпитања" у радовима И. А. Иљина, 373
Прва година дететовог живота, 379
Рано детињство, 385
Зрело детињство, 388
Адолеcценција, 389
О плодовима доброг васпитања, 393
Традиционално породично васпитање - једини начин заштите од саблазни савремепог света, 394
Духовне болести и узроци њиховог умножавања у савременом свету, 394
Средства исцељења од духовних болести, 401

ЧЕТВРТИ ДЕО: ПРАВОСЛАВНО И СВЕТОВНО ОБРАЗОВАЊЕ-КАРАКТЕРИСТИКЕ И САОДНОС, 408
Модел трију равни културно-образовног простора, 408
Човек у мултикултуралном свету, 408
Улога световног образовања у преношењу цивилизацијске
традиције, 411
Савремени проблеми православног образовања духовно-морално обликовање личности у систему православног
образовања), 416
Основни проблеми савремене школе са становишта православне традиције, 424
Савремени проблеми садржаја образовања, 432
Усмереност садржаја савременог образовања на тржиште рада, 432
Духовне основе садржаја образовања, 434
Одражавање социјалне сфере човековог живота на садржај образовања, 437
Руска култура као основ садржаја образовања и васпитања, 438
Духовно-моралне основе васпитања грађанина, 443
Школа и њен развој у светлости историје формирања западног света, 446
Школа као традиција у светлости историје руске државе, 452
Православна култура и њено место у образовном простору Русије, 461
Наставнички позив као духовни дар, 465
Наставнички позив, 465
Личност наставника, 467
Морални квалитети наставника, 469

Закључак, 477
Библиографија по темама, 485

Мисиологија

Fri, 17 May 2013 GMT

Мисиологија

УВОД

Обнова мисије Руске православне Цркве данас представља незаобилазну потребу не само унутрашњег црквеног организма, него и пштег стања друштвеног живота, у ком је, у вези са темом излагања, неопходно издвојити два аспекта.

Први аспект је духовно-морално стање савременог друштва, расцепканог финансијско-економским и палитичким проблемима и задојеног антихришћанским светоназорским принципима хедонизма и нихилизма. Други аспект је прозелитска делатност неких неправославних конфесија, верских секти и покрета који, у свеопштој атмосфери необавештености становништва, користећи религијску жеђ људи, привлаче у своје редове све већи број чланова.

Остајући верна традицији древне неподељене Цркве и настављајући дело апостолског служења, Руска православна Црква је сведочилa Христа током целокупне историје своје благовесничке делатности, видећи смисао мисије пре свега у просвећивању светлошћу Христове вере оних људи који су живели на географској територији државе називане Светом Русијом. Са друге стране, мисија Цркве је подразумевала и уцрковљанање народа који је, будући крштен у православној вери, чинио већину хришћанског становништва савремених словенских држава под јурисдикцијом Руске православне Цркве.

У вашим рукама налази се јединствен уџбеник мисиологије, који одражава искуство многогодишњег труда мисионара Руске православне Цркве на њиви благовесништва. Јединственост уџбеника састоји се у огромној количини коришћеног материјала, који је прерађен, осмишљен, допуљен и изложен на приступачан начин. У писању првог издања уџбеника учествовало је двадесет три аутора, познатих по активној мисионарској и предавачкој делатности: игуман Пантелејмон (Бердњиков, предавач Московске духовне академије), игуман Петар (Јеремејев), игуман Софроније (Китајев, предавач Бешородске богословије), игуман Агатангел (Белих, предавач Белгородске богословије), Протојереј Дионисије Поздњајев, протојереј Димитрије Карпенко (предавач Белгородске богословије), јеромонах Никанор (Лепешов, предавач Хабаровске богословије), јеромонах Никодим (Шматко, предавач Сретењске богословије), свештеник Сергије Царев (предавач Вороњешке богословије), свештеник Данио Сисојев (предавач Перерванске богословије), свештеник Георгије Рој (предавач Минске духовне академије), свештеник Андреј Хвиља-Олинтер (предавач Белгородске богословије), свештеник Александар Гинкел (предавач Белгородске богословије), протођакон Андреј Курајев, ђакон Владиспав Серков (предавач Белгородске богословије), К. В. Лученко, Ј. В. Максимов, А. В. Пашин, А. Б. Пивоваров (предавач Светомакаријевског православног богословског факултета града Новосибирска), Т. А. Полетајева (предавач Белгородске богословије), В. Ф. Самојленко, С. В. Чаплин, А. В. Јарасои (предавач Тулске богословије). Они су своје искуство наменски изложили кроз чланке, извештаје и материјале, практично у потпуности унесене у овај уџбеник. Такође, у уџбеник су ушли материјали који су годинама коришћени на предавањима у Белгородској православној богословији мисионарског усмерења. Због тога овај уџбеник треба посматрати као колективно дело људи који се баве објављивањем Христове истине, предајући своја знања о тој денатности свакоме ко жели да постане "Божији сарадник" (1Кор 3, 9).

Задатак мисиологије је разоткрити тајну свештеноапостолства, тајну ширења благодатне светлости у непросвећеном свету. Да би тај задатак био остварен, треба посматрати свет који се спасава и просвећује благодаћу Божијом, описати човека и начин на који он постаје члан Цркве и гради свој живот у односу са Богом, другим људима и светом. Неопходно је схватити како човек, у складу са могућностима које као слика и прилика Божија има, може бити Божији сарадник у делу благодатног просвећивања другог човека. Потребно је разоткрити тајне граница Цркве, међусобног односа Цркве и света. Тако се, на темељу православне антропологије, еклисиологије и сотириологије, разоткрива тајна свештеноапостолства и настаје богословље мисије - мисиологија.

По благослову Његове светости патријарха московског и све Русије Кирила, у другом издању измењена је структура уџбеника. Одлучено је да се изостави историјски део, с обзиром да је о историји мисионарске делатности Руске правоснавне Цркве написан велики број радова, међу којима се нарочито издвајају студије савремених православних аутора попут игумана Пантелејмона (Бердњикова), свештеника Сергија Широкова, А. Б. Јефимова и др. Највише пажње поклоњено је методолошком делу уџбеника, који је у овом, другом издању проширен, исправљен и допуњен.

У припреми материјала за друго издање уџбеника учествовали су следећи аутори: протојереј Олег Кобец, протојереј Павле Вејнголд, протојереј Димитрије Карпенко, игуман Агатангел (Белих), свештеник Петар Иванов, свештеник Александар Гинкел, ђакон Георгије Максимов, А. Б. Пивоваров, В. И. Јакунцев, В. П. Лукин.

Сврха уџбеника је да попуни вакуум који се формирао у настави мисиологије. Неопходно је истаћи да је ово прва мисиолошка књига која задовољава уџбеничке критеријуме духовних школа Руске православне Цркве. Овде се по први пут публикују многе информације које имају карактер мисионарских записа на основу личних искустава проповедања Јеванђеља у савременим условима секуларизованог света и друштва.

Друго издање уџбеника чине два дела: "Богословље мисије" (основе, циљеви и задаци мисионарења) и "Принципи и методе мисионарске делатности" (базичан практични оријентир за православне мисионаре).

Књига се препоручује као уџбеник предавачима мисиологије у богословијама и другим духовним образовним институцијама, нарочито предавачима Белгородске православне богословије мисионарског усмерења, за чије се потребе и издаје. Књига може бити занимљива и од користи свим православним хришћанима који желе да следе Господа Исуса Христа и његове апостоле у делу изградње Царства Божијег у срцима људи.

Садржај

Увод, 1
Концепција мисионарске делатности Руске православне Цркве, 9
Преамбула, 9

1. Особености савременог мисионарског поља Руске православне Цркве, 10
2. Методологија православне мисије, 12
2.1. Циљеви и задаци савремене мисије, 12
2.2. Форме и методе савремене мисионарске депатности, 14
2.3. JIик савременог мисионара и његове особине, 17
3. Пракса мисионарског служења, 18
3.1. Мисионарски задатак, 19
3.2. Припрема мисионарских кадрова, 19
3.3. Мисионарски центри, 19
3.4. Мисија међу омладином, 21
3.5. Мисионарска парохија, 22
3.6. Мисионарско служење лаика, 23
3.7. Мисионарско богослужење, 24
3.8. Перспективне смернице мисионарскor служења, 25
Закључак, 26

I Богословље мисије, 27
1.1. Предмет и задаци православне мисиологије, 27
1.2. Место правоспавне мисиологије у систему богословских и историјских дисциплина, 28
1.3. Богословско схватање мисије Цркве, 30
1.3.1. Библијско схватање мисије, 30
1.3.2. Тријадолошко утемељење мисије, 34
1.3.3. Мисија као апостoлство, 37
1.3.4, Мисија као сведочење (Христоцентричност мисије), 41
1.3.5. Ексиколошке основе мисије, 45
1.3.6. Есхатолошко схватање мисије, 51
1.3.7. Канонске основе мисије, 55
1.3.8. Мисија као сарадња са Богом (антрополошки аспект), 58
1.3.9. Светотајанске основе мисије, 61
1.4. Мисионарски императив Јеванђеља, 66
1.4.1. Јеванђеље и култура, 66
1.4.2. Инкултурација и рецепција културе, 71
1.5. Циљеви и задаци православне мисије, 82
1.5.1. Сотириопошки задаци мисије, 82
1.5.2. Католичанскост православне мисије, 85
1.5.3. Васељенски карактер правоспавне мисије, 88
1.5.4. Локални задаци православне мисије, 91
1.6. Мисија и прозелитизам, 95
1.7. Библиографија првог дела, 99

II Принципи и методе мисионарске делатности, 101
2.1. Методологија православне мисије, 101
2.1.1. Форме и методе савремене мисионарске делатности, 103
2.2. Лик и особине савременог мисионара, 107
2.2.1. Мисионарство и ученост, 111
2.2.2. Мисионарска естетика, 114
2.2.3. Грешке мисионара, 117
2.3. Помоћна средства благовесништва, 124
2.4. Мисионарски изазови савременог црквеног живота, 127
2.5. Особености савременог мисионарског поља Руске православне Цркве, 129
2.5.1. Правне основе мисионарске делатности, 131
2.5.2. Појам супкуптуре, 134
2.6. Практичне препоруке по питаљима тематике и методике вођења духовно-просветних разговора, 139
2.6.1. Методика коректног односа према опоненту, 141
2.6.2. Језик проповеди и мисије. Проблем превођења, 154
2.6.3. Црква и средства јавног информисања, 156
2.6.4. Проповед на Интернету, 162
2.6.5. Проповед међу војним лицима, 169
2.6.6. Проповед међу омладином, 172
2.6.7. Проповед у образовним Институцијама, 185
2.6.8. Проповед међу затвореницима, 186
2.6.9. Проповед у иноверној средини, 192
2.6.10. Методика дискутовања са секташима, 205
2.6.11. Проповед међу мигрантима, 210
2.7. Мисионарско служење лаика, 213
2.8.Мисионарска парохија, 220
2.9. Мисионарски центар, 224
2.10. Мисионарско богослужење, 229
2.10.1. О измењености и неизмењености богослужења, 232
2.11. Мисионарске експедиције, 248
2.12. Мисија и катихизација, 253
2.13. Основни принципи планирања и организовања мисионарске
делатности на нивоу помесне Цркве, епархије, архијерејског намесништва и парохије, 262
2.14. Перспективне смернице мисионарског служења, 266
2.15. Библиографија другог дела, 268

Антропологија Ф. М. Достојевског

Fri, 17 May 2013 GMT

Антропологија Ф. М. Достојевског

Ако у нечему за човека Фјодор Михајлович Достојевски може бити учитељ и путеводитељ, онда најпре може бити стога што је проповедао да Христова светлост обасјава и најкрајњу таму, да је икона Божија (1. Мој. 1, 27) сачувана и у највећем грешнику, и да је, коначно, то књига из које може изнићи нада у нови и бољи живот. Нема слободе без љубави (Велики инквизитор), нити може постојати љубав без слободне заједнице човека са човеком и човека са Богом. У слободној саможртвеној љубави (Соња Мармеладов) Достојевски открива темеље човекове личности.

Преко "другог" гласа Достојевски уводи Другог у књижевност, где душа као станиште и храм живога Бога има кључну улогу у процесу задобијања човекове личности. Тако писац "подземног" човека "кажњава" боравком у "мртвом дому" и коначно га изводи на дневну светлост. Робија прочишћава, али не лечи. Човек из подземља је зацељен, и почиње процес његовог узрастаља, који га доводи до човекобога - Кирилова. Самоубиством Кирилова (донекле и Ставрогина), злочином Раскољникова, промашеним Аркадијевим животом, Фјодор Михајлович своди философију по човеку и науци света (Кол. 2, 8), и преко Аљоше Карамазова припрема пут за појаву новог истински "позитивног" типа и у књижевности и у животу руског народа. Зато лик до краја позитивног типа премашује границе књижевног дела и уметности уопште, залазећи у домен општечовечанског.

Уводећи Јеванђеље у књижевност и у живот руског човека, покушавао је да пред Христом провери свако "проклето питање" које је мучило њега и његове јунаке. Одгонетајући, у светлости Христовог лица, тајну човека - створио је свечовечанску логику и због тога његово време не може проћи, него увек изнова надолази. "Све тек што долази" ...

УВОД, 7

I. Књижевно-теоријски метод стваралаштва Ф. М. Достојевског
Преглед стваралачког опуса Ф. М. Достојевског, 19
Одлике поетике Ф. М. Достојевског, 38

II. Расветљаваље човекове душе - психолошка зрења Ф. М. Достојевског
Раскољников - Свидригајлов - Лужин, 73

III. Философско огледање човекове личности - персонализам Ф. М. Достојевског
Ниси ти крив, 109
Човек у човеку - маска и личност, 128
Ја нисам ја, 143

IV. Светлост Христовог лица - богословске перспективе дела Ф. М. Достојевског
Јеванђеље и Достојевски, 157
Соња - Раскољников - Лазар из Витаније, 188
"Кротка"- Бег у Онострана, 195
Појава Христа у Великом инквизитору, 204

Закључак, 233
Извори, 234
Summary, 236

Света земља, Месија и Месијин магарац

Fri, 17 May 2013 GMT

Света земља, Месија и Месијин магарац

Увод

Тема ове студије је јеврејски верски фундаментализам у држави Израел. Кроз уводну дефиницију овог проблематичног термина, преко анализе односа јудаизма и фундаментализма до приказа верског ционизма, његових идеолога и акција, настојаћемо да представимо пре свега новомесијански покрет Гуш Емуним и да сагледамо његове прошле акције и предвидимо оне будуће у светлу теорије пророштва које се није испунило.

Садржај

Увод, 9

I поглавље - ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ, 11
Фундаментализам као потрага за смислом, 17
Фундаментализам, модерност и процес глобализације, 19
Фундаментализам и свет који га окружује, 23
Фундаментализам и полност, 26
Верски фундаментализам, 28
Екстремни верски фундаментализам, 31
Верско насиље и свети терор, 32

II поглавље - ЈУДАИЗАМ И ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ, 35
Девкут - Мистична заједница са Богом, 37
Цадик - Божији садруг у стварању, 39
Ам Сгула - Изабрани народ Божији, 45
Кидуш ха-Шем - Посвећивање имена Божијег и Кавод Шамаим - Слава Божија, 50
Идеја светог рата у јудаизму и проблем Три заклетве, 52
Сети се шта ти је учинио Амалик (Понз 25,17), 59
Атхалта де-Геула - Коначно искупљење јеврејског народа и идеја месије у јудаизму, 66

III поглавље - ЈЕВРЕЈСКИ ВЕРСКИ ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ И ДРЖАВА ИЗРАЕЛ, 71
Повратак Циону, 71
Теолошка проблематика постојања државе Израел, 75
Јеврејска религија ијеврејска држава, 93

IV поглавље - ФУНДАМEНТАЛИЗАМ ВЕРСКОГ ЦИОНН3МА, 97
Фундаментaлизам Аријела и Бет Ела v.s. yлтpаортодоксија Меа Шеаримa и Бнеи Брака, 97
Верски ционизам, 100
Идеолози верског ционизма, 103
Раби Абрахам Исак Кук, 103
Раби Кук и месијин магарац, 109
Раби Цви Јехуда Кук, 111
Политичка теологија раби Цвн Тауа, 114
Покрет Гуш Емуним, 118
Свето насиље - раби Меир Кахана и партија Ках, 125

V поглавље - ИДЕОЛОГИЈА ВЕРСКОГ ЦИОНИСТИЧКОГ ФУНДАМEНТАЛИ3МА, 131
Заједнички ставови, 133
Ам Сгула - Изабрaни народ Божији, 133
Израел v.s. Гојим, 135
Нови Aмaлик, 135
Шалом Емет - Одистински мир, 139
Света земља и њен значај, 141
Историја и њен смисао, 143
Тикун Олам, 146
Ставови неслагања, 147
Подручије Храма у Јерусалиму, 147

VI поглавље - ИДЕОЛОГИЈА СПРОВЕДЕНА У АКЦИЈУ, 153
Махтерет - јеврејско подземље и изградња Трећег храма у Јерусалиму, 153
Крвави пурим Баруха Голдштајна, 156
Барух ха-Гевер - раби Исак Гинсбург, Кавод Шамаим и мистично искуство Божанског кроз убиство, 160
Пшат и Драш Рабиновог убиства: Јеврејски јеретици и магарећа сахрана, 162

VII поглавље - НЕИСПУЊЕНО ПРОРОШТВО, 169
Теолоrија и политика: Јешива Мерказ ха-Рав, 182

СКРАЋЕНИЦЕ НАУЧНИХ ЧАСОПИСА, БИБЛИОГРАФИЈА И И3ВОРИ, 185

Тумачење на Књигу Постања и Књигу Изласка

Fri, 17 May 2013 GMT

Тумачење на Књигу Постања и Књигу Изласка

УВОД

Свети Јефрем Сирин (306-373), познат као ђакон из Едесе, прозван харфом Духа Светога, остао је пре свега запамћен као песник, псалмопојац сиријског језика, будући да управо поезија представља главни књижевни медији преко којег је овај свети отац комуницирао са својом публиком. Можемо без сумње рећи да је Свети Јефрем својим колосалним делом дефинисао сиријски језик и културу, и да је својим напорима учврстио никејску веру међу хришћанима сиријског говорног подручија. Можда је управо због овога, као и због литургијске употребе његовог опуса, Свети Јефрем успео да изађе из анонимности на коју су осуђени остали писци богате сиријске традиције. Не само да је изашао из анонимности, него је, поготову међу научницима модерних времена, хваљен као претходник Романа Мелода и византијског контакиона, као и највећи песник патристичког периода, и можда једини теолог-песник који може да стоји раме уз раме са Дантеом.

Овом приликом, можда неочекивано, доносимо његова два најпознатија прозна дела: Коментар на Књигу Постања и Комнентар на Књигу Изласка. Далеко од тога да је генији овог писца остао везан само за поетски израз, овде, преко његових коментара на књиге Торе, како он назива Свето Писмо Старог Завета, упознајемо Светог Јефрема као врсног теолога и учитеља, који је делом модификујући традицију која му је била позната из јеврејских извора, делом полемишући са учењима која је сматрао за јеретичка, по свему судећи користио своје коментаре на Стари Завет пре свега као својеврсне приручнике путем којих се обраћао тзв. синовима и кћерима завета, који су представљали раносиријски аскетски покрет, посвећен пре свега служби локалног свештенства и епископа. Коментари које овде доносимо, настали су током последњих десет година живота Светог Јефрема, када је непосредно након предаје његовог родног града Нисибиса у руке Персијанцима (363), заједно са делом хришћана града, уточиште нашао у граду Едеси. Управо је у Едеси, као плод његовог мисионарског рада, настао велики број његових дела.

Још за време његовог живота, корпус Светог Јефрема превођен је скоро на све језике хришћанског света: на грчки, јерменски, латински, арапски, коптски, етиопски, старословенски, грузијски и сиро-палестински. Почев од овог периода, јавило се клупко проблема аутентичноси дела која су до нас дошла под именом овог писца, које су научници настојали да одмрсе почев од првих критичких издања дела Светог Јефрема на сиријском језику. Из тог разлога не треба да изненади да се одистински Свети Јефрем, који је између осталог сачуван у преводу дела које доносимо, у великој мери разликује од Светог Јефрема псеудо-монаха, којег памте списи који су под именом овог писца сачувани пре свега на грчком језику.

У научним круговима не постоји сумња у аутентичност библијских коментара које овом приликом доносимо. Свети Јефрем је засигурно написао коментаре на све књиге Библије, и већина њих сачувана је у преводу на јерменски језик и још увек чекају једну научно-критичку евалуацију. У самом наслову Коментара на Постање, Свети Јефрем именује своје дело сиријском речи пушака - објашњење, излагање, док Коментар на Излазак дефинише као тургама - превод или тумачење. На основу композиције дела можемо закључити да стилски не постоји разлика између ова два дела, те да Свети Јефрем ова два израза користи као синониме. Из тог разлога, овај превод смо једноставно насловили Коментар на Књигу Постаља и Изласка.

Приликом превода који овде доносимо, настојали смо да, колико то синтакса српског језика дозвољава, што дословније следимо сиријски текст. Велики број заменица које сиријски преферира у односу на именице, настојали смо да сачувамо, интервенишући само повремено како би текст појаснили, додајући у курзиву именице на које се заменице односе. Паралелизми које Свети Јефрем користи и игра речи које имају сличну фонетску вредност нисмо могли потпуно да пренесемо због духа српског језика, али смо настојали да повремено у виду објашњења упутимо читаоца да читаве егзегетске махинације Светог Јефрема, које понекад изгледају исфорсиране, уствари представљају литерарну слободу писца који ствара причу око два слична корена сиријског језика.

Библијске цитате које доноси Свети Јефрем, такође смо ставили у курзив. Свети Јефем је користио Пшита превод библијског текста, који се делом разликује од Масоретске традиције. На неким местима није нам јасно коју текстуалну традицију користи Свети Јефрем, а понекад, можемо назрети да писац цитира свети текст из меморије. Што се текста Новог Завета тиче, Свети Јефрем користи Татјанов Дијатесарон.

Настојали смо да приликом превода не оптеретимо читаоца детаљним библиографским јединицама. Детаљна библиографија, коју смо делом консултовали, налази се на крају овог превода. Такође, покушали смо да читамо текст Светог Јефрема паралелно са рабинским изворима, на које упућујемо читаоца у фуснотама. Сматрамо даје методолошки оправдано користити јеврејске изворе, који делом хронолошки потичу из каснијег периода, будући да се у њима сачувала традиција која претходи веку у којем је живео Свети Јефрем. Однос Светог Јефрема и Јевреја односно јеврејске егзегезе представља комплексно питање, на које ћемо настојати да детаљније одговоримо у некој од наредних публикација.

Сиријски текст који је коришћен приликом превода заснива се на: R. M. Тоnnеаu, Sancti Ephraem Syri in Genesim et in Ехоdum, CSCO 152, Scriptores Syri 71 (Louvain: Еmptimеriе Orientaliste L. Durbecq, 1955). Грешке које се налазе у овом издању исправљене су на основу поређења са манускриптом Vatican 110 који се може наћи на DVD-Rom издању Brigham Young University: Syriac Manuscripts frоm Vatican Library, Volume Оnе.

Садржај

Увод, 7
Скраћенице, 11
Тумачење које сачини мар Јефрем на Прву књигу Торе, 13 Тумачење Изласка Друге књиге Торе које сачини благословени мар Јефрем, 141
Извори, 179
Библиографија, 180

Химне о рају

Fri, 17 May 2013 GMT

Химне о рају

УВОД

Дело чији превод овде доносимо, спада у дела за која се без сумње може рећи да су потекла из пера Светог Јефрема Сирина (306-373). Химне о Рају припадају жанру који се на сиријеком Језику назива мадраше, и које се по свом обиму, будући да броје петнаест химни, сврставају међу краћи скуп мадраша које је за собом оставио овај најзначајнији Свети Отац сиријског језика.

Химне или мадраше Светог Јефрема - О Вери, О Нисибису, Против јереси, О Чедности, О Цркви, О Рођењу Христовом, О Рају, О Посту, О Пасxи, дошле су до нас преко бројних манускрипта који потичу из шестог века. Код већине њих наслови химни односе се тематски обично само на прву групу химни. Тако Xимне о Ниcибису, у свом првом делу говоре о овом граду, док у другом делу, тематска оса око које се химне концентришу, представља Христов силазак у Шеол. Овако разврставање химни по свему судећи потиче из касног петог века и не можемо поуздано рећи да ли оно потиче од Светог Јефрема. У случају циклуса Химни о Рају, као и код оних који су мањег обима, проблематика разврставања химни није наглашена. Једино химне XIII и XIV, по својој конструкцији одступају од осталих, будући да настоје да изграде алфабетски акростих.

У овом делу, Свети Јефрем гради своју теолошку визију око прве и друге главе Књиге Постања. Користећи књижевну форму стиха, писац открива дубља значеља библијског наратива и генијално преноси пуноту хришћанског откровења преко само две библијске главе. Стога не треба да чуди да је овај светитељ прозван Лира Духa Светога, будући да су лепота његовог израза, богатство значења његових стихова и дубока теолошка интуиција, препознати као део инспирације и откровења. Због овога се сваки преводилац налази у незахвалном положају. Компромис превода може се поредити са муцањем, док је фрустрација произишла из немогућности потпуног претакања једног језика у други, делом ублажена бројним фуспотама, којима настојимо да укажемо на додатна значења речи и богатство метафора које се налазе иза њих.

Не треба да нас изненади то што се Свети Јефрем изражава у поетској форми. Мадраше не представљају изум Светог Јефрема. Управо су његови противници, представници учења која је Црква одбацила као јеретичка, међу њима Бардаисан (154-222) и Мани (око 216-276), преко мадраша износили своја учења. Потенцијал поетске форме увидео је и Свети Јефрем, па слично својим претходницима чије су химне углавном изгубљене, мајсторски користи сиријски језик, наводећи читаоце који потичу из грчког језика да посумњају да су варвари користили углађене rpчке песничке облике како би свој језик довели до савршенства.

Мадраше представљају у строфама написане химне или оде, у којима сваки стих следи модел - одређене слоговне поделе, који може да варира од веома једноставних модела, нпр. 5+4+5+4 слога, па до оних сложенијих. У мадрашама рима није присутна. Ако се и нађе, њена функција је да изазове пажњу читаоца. У манускриптима се налазе и упутства на који начин треба да се мадраше певају. Испред сваке строфе налази се и њихова мелодија, тзв. кала, међутим пошто не постоји нотни систем који је бележио ове мелодије, оне су за нас остале непознаница.

Химне о Рају користе униформну поделу стихова на слоroве: 5+5. 5+5. 7. 5+5. Такође, ове химне, имале су и своју посебну мелодију, која је касније по њима и прозвана pаjcкa, чији једини, нажалост неми сведок, представљају наводи у разним манускриптима.

Да би разумели химнографију Светог Јефрема, потребно је имати на уму да се она базира пре свега на библијским изворима, које је понекад тешко тачно идентификовати. Такође, Свети Јефрем користи богати фолклор месопотамског културног круга, чија древност сеже до самих почетака писане историје. Тако, веровање да божанство обитава на светој планини представља једно од општих места религијских система који су се смељивали на географском подручју између река Тигра и Еуфрата. У својој визији, и Свети Јефрем сагледава врт Раја као планину, на чијем врху се налази сам Бог. Овај писац, често је у дијалогу са различитим погледима на свет, било оним који потичу из паганских религија, грчке философије или праксе јеврејског народа, што само указује да је свет којем је Свети Јефрем припадао био веома комплексан, и да се никако не може сводити на оно што се понекад назива оригинално или чисто семитско хришћанство.

* * *

Стихови Светог Јефрема не служе за читање него за ишчитавање. Поређење овог дела, са нашим претходним преводом прозног Тумачења на Књигу Поcтања и Изласка, биће за читаоца од посебне користи.

Подела на стихове биће обележена бројевима. Када стихови творе алфабетски акростих, поред броја додаћемо и слова сиријске азбуке.

Да би текст био разумљивији, заменице смо често преводили са именицама, које смо обележили курзивом.

На крају, искрено се надамо да ће овај превод подстаћи итересовање шире читалачке публике за богато врело сиријске хришћанске традиције, и да ће делом употпунити празнину која постоји у патристичкој библиотеци српског језика.

О Васкрсу 2012. године
Преводилац

Флавијан

Wed, 15 May 2013 GMT

Флавијан

Роман "Флавијан" протојереја Александра Торика је нека врста водича за православне почетнике. Кроз романескну форму и фабулу о два пријатеља из студентских дана, који се у средњем добу "случано" срећу у продавници ципела, што ће потпуно преокренути живот једном од њих, наизглед успешном Московљанину Аљоши, писац нам приближава основне појмове православља и духовног живота.

Аљоша у потрази за материјалном сигурношћу просечног грађанина не примећује свој опустели и разваљени живот, али одлазак у госте код јеромонаха Флавијана промениће његов усахли поглед на свет. Он сусреће необичне ликове који му приповедају истините епизоде из свог живота. Ту су уплетене приче о демонима, егзорцизму, о чудесима стараца и руских светаца, врачарама...

Роман је написан лаким, живописним стилом који је приступачан сваком читаоцу, а мајсторски уплетене приче нижу се једна за другом што доприноси необичној динамици романа, па се чита у једном даху.

Писма Светој Лидији

Wed, 15 May 2013 GMT

Писма Светој Лидији

Лидијин живот добија потпуно неочекивани ток. Сви чланови њене породице, осим ње, прелазе у Православље, она управо треба да крене на факултет, једна од њених другарица остаје у другом стању, и Лидија ће се ускоро суочити са изазовима и искушењима која сусрећу сваког младог човека на почетку његовог осамостаљивања. Лидији очајнички треба пријатељ, и она га налази на најнеочекиванијем месту - у икони Свете Лидије. Девојка Лидија исповеда своје недоумице и проблеме пишући писма Светој Лидији, која јој (невидљиво) одговара, и води је кроз осетљиви и болни период њене младости, са дубоком љубављу и самилошћу.

Садржај>/б>

Реч уз српско издање, 6
Писма и одговори, 10

Додатак српском издању:
Житије Свете Лидије, 215
Мелинда Џонсон: Да ли сте крђтени као одрасли?, 218
Интервју са Мелиндом Џонсон, 222
Биографија, 226

Православна црква и римокатолицизам

Wed, 15 May 2013 GMT
Православна црква и римокатолицизам

УВОДНА РЕЧ

Пред читаоцем је други том зборника о Православљу и римокатолицизму. Први, под насловом "Истина је једна - Свети Оци Православне Цркве о римокатолицизму" (Лио, Горњи Милановац 2001.), изнео је погледе Отаца и Учитеља Цркве на папизам и западну духовност; овај други наставља у том правцу, доносећи истраживања савремених аутора.

У последње време, екуменизам је престао да буде помодарство и постао начин мишљења и живота многих. Догматске разлике између православног Хришћанства и римокатолицизма се минимизирају, а поједини црквени делатници за Ватикан користе појам "цркве сестре" (који је до сада био резервисан само за Помесне Православне Цркве.) Тврди се чак да су Исток и Запад, без обзира на различиту догматику и духопне традиције, "два плућна крила Европе". Да ли је баш тако?

Питање није само у догматици (мада је она основа свега). Питање је у начину молитве, општења са Богом, у идеалу светости. Ћакон Андреј Курајев је потпуно у праву кад упозорава на утопичност екуменизма: "Када би се религија сводила на догматику, било би могуће приморати групе стручњака- богослова на сагласности око тумачења текстова Еванђеља. Али начини молитве и ликови "унутрашњих људи" не могу се изменити примањем "експертског консензуса" . Реч се оповргава речју, али шта ће оповргнути живот, питао се Свети Григорије Палама! .. .! Мени није јасно зашто световна штампа даје највише комплименте немачкој црквеној Реформи, немачком протесту против латинства, а сматра скоро срамним аналогну побуну Грка скоро пола миленијума раније? Зашто је устанак Немаца - протестаната против папе нешто "прогресивно" и "демократски", а слична позиција Грка и Руса нешто за осуду? Зашто од протестаната нико не тражи да се сједине с католицима? Зашто се тај унионални притисак врши само на православце? Зашто у свету у коме су речи "независност" и "аутохтоност" у најширој употреби независност православља од Запада изгледа као дефектност? Значи, има неке дволичности у тој секуларној унионистичкој пропаганди" (А. Курајев: "Традиција. Догмат. Обред", Москва - Клин 1995.) Дакле:

1. Православље и римокатолицизам су два различита духовна искуства, две потпуно различите догматике, аскетике, етике; циљ ове књиге је да то покаже;
2. Дијалог између православних и римокатолика може се и мора водити само на основу Истине, Богом откривене и објављене, а не на основу измислица људског разума и узимања жељеног за истину (Енглези би рекли: "wishful1 thinking");
3. Разлике између Православних и римокатолика нису разлог за верску нетрпељивост и мржњу; истински православни Хришћани таква осећања никад нису гајили ни према коме;
4. Настојавање на томе да је само Православље - Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква коју је Бог основао, и да других цркава нема (осим у социолошком смислу) није плод фанатизма, него Божанског Откривења;
5. За православне је веома битно да друге вере упознају из озбиљних извора, а не да по "чувењу" говоре о томе шта нас спаја, а шта нас раздваја; нарочито је Србима то потребно, јер су они склони "кафанском свезнању” и бусању у прса припите самоуверености ("Шта ће нам те књиге о католицима? Знамо ми ко су католици!" А, У ствари, не знамо.)

Пред читаоцем је књига која има један циљ: упознати православног Србина са суштинским разликама између две вере. Ту је и догматика, и еклисиологија (с нарочитим освртом на учење о папи), и схватање загробне судбине душе, и аскетика (нарочито важна, јер се одатле види различитост духа Запада и Истока) ... Ту су и сведочења људи који су из римокатолицизма прешли у Православље (Мађар, Француз, Американац) ... Једном речју, оно што може да занима образованог човека данашњице скупљено је наједно место. Аутори текстова су угледна имена новијег православног богословља: Калист Бер, Јован Романидис, Андреј Курајев, Атанасије Јевтић, Георгије Металинос, Рафаил Карелин, итд.

Ко више од православних жели да се сви људи спасу и дођу у познање Истине? Нико. Али, православни не желе компромисе са Истином, јер је она - бескомпромисни Христос, Распети и Васкрсли. Нека би нас Он, који је Љубав и Истина, привео Себи, и дао нам познање Своје вечне славе у Царству Оца и Сина и Светога Духа.

Владимир Димитријевић
На Cвeтoг Фотија Цариградског 2002. године

Садржај

УВОДНА РЕЧ, 5

ШТА ЈЕ ХРИШЋАНСКО ЈЕДИНСТВО
Архимандрит Плакида Десеј
ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА ХРИШЋАНСКО ЈЕДИНСТВО
Светоотачко схватање јединства, 8
Православна црква и екуменски покрет, 11
Дијалог са римокатоличком црквом, 14
Православна црква и "црквеност" римокатоличке цркве, 19

Свештеник Тимотеј Сељски
ДУХОВНА ЦЕЛОМУДРЕНОСТ И ОПШТЕЊЕ СА ИНОСЛАВНИМА, 25

БОГОСЛОВЉЕ ИСТОКА И ЗАПАДА: РАЗЛИКЕ У СУШТИНСКОМ
Проф. Георгије Галитис
ПРАВОСЛАВЉЕ И БОГОСЛОВЉЕ, 32

Протојереј Јован Романидис
ОТКРИВЕЊЕ, СВЕТО ПРЕДАЊЕ, СВЕТО ПИСМО И НЕПОГРЕШИВОСТ
Залог вере, 41
Нестворена слава Божја и тварни симболи, 44
Свето Писмо и свето Предање, 45
Тајна крста и васкрсења, 49
Обожујућа и огњепална сила Божја, 51
Егоистички евдемонизам и љубав која не тражи своје, 54
Православни синергизам, 55
"Заслужна" дела и несебична обожујућа љубав, 57
Обожење - извор непогрешивости, 59
Предање духовних отаца, 61
Православна уметност и култура, 62

Архимандрит Калист Вер
СХОЛАСТИКА И ПРАВОСЛАВЉЕ: ТЕОЛОШКИ МЕТОД КАО ЧИНИЛАЦ РАСКОЛА
Распадање нашег заједничког предања, 66
Од монашке до схоластике теологије, 68
Византијске замерке схоластици, 71
Византијски томисти, 74
Ствари будућега века, 75

О ПАПСКОЈ НАЗАБЛУДИВОСТИ И ПРАВОСЛАВНОЈ САБОРНОСТИ
BISKUPSКI ZBOR I NJEGOVA GLAVA, РАРА, 80

Др Жарко Видовић
ПАПСКА ЦРКВА - СВЕТА ДРЖАВА, 83

Свештеник Максим Козлов
ПРЕДМЕТ ВЕРЕ, 104

Александар Каломирос
ПРОТИВ УНИЈЕ - КАО ЛАЖНОГ ЈЕДИНСТВА, 109

Ђакон Андреј Курајев
ДА ЛИ ЈЕ СКИНУТА АНАТЕМА?, 115

Алексеј Хомјаков
О ЗНАЧЕЊУ РЕЧИ: "КАТОЛИЧАНСКИ" И "САБОРНИ", 118

Георгије Паникас
Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ И РИМОКАТОЛИЦИЗАМ, 123

ПОДВИЖНИШТВО И СХВАТАЊЕ СВЕТОСТИ
Архимандрит Рафаил Карелин
ОСОБЕНОСТИ РЕЛИГИОЗНОГ МИШЉЕЊА ИСТОКА
И ЗАПАДА, 142

Свештеник Јован Журавски
РАЗЛИКА ЗАПАДНОГ ОД ИСТОЧНОГ МОНАШТВА, 146

Свети Јован Шангајски
"РЕВНОСТ НЕ ПО РАЗУМУ" (Рим. 10, 2) Изопачење истинског поштоваља Пресвете Богородице и Приснодеве Марије у новоизмишљеном римокатоличком догмату о "непорочном зачећу", 148

О. Георгије Макрис
ПОРЕЂЕЉЕ ДУХОВНОСТИ ФРАЊЕ АСИШКОГ И СВЕТОГ СЕРАФИМА САРОВСКОГ, 158

Монах Горазд
ЈАВЉАЊА ИЗ НЕВИДИВОГА СВЕТА КОЈА СЕ ДЕШАВАЈУ ВАН ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, 172

Архимандрит Рафаил Карели
О МАЈЦИ ТЕРЕЗИ, 181

ЕСХАТОЛОГИЈА
Александар Каломирос
ОГЉЕНА РЕКА, 186
Чиме се клеветник послужио, 187
Инквизиторска досетка "О увреди Божијег достојанства", 188
Бог је праведан али није правичан, 189
Што су потомци Адамови пали под власт смрти, 191
Израил и мнorобожачко паганство, 193
Јереси, 196
Рај или пакао зависе од човековог става према љубави Божијој, 198
Страшна заблуда - лаж ђавоља, 199
Карања Божија, 201
Књиге наших срдаца ће се отворити за светлост Божију, 202
Огњена река, 203
Бог ве бити све што нам треба, 205

Митрополит Јеротеј Влахос
ОЧИШЋУЈУЋИ ОГАЊ, 208
1. Расправа у Ферари - Фиренци о очишћујуhем огњу, 209
2. Учење св. Марка Евгеника (Ефеског) о очишћујућем огњу, 216
3. Латински извори за учење о очишћујућем огњу, 232

БОГОСЛУЖБЕНИ КАЛЕНДАР
Архимандрит Рафаил Карелин
КАЛЕНДАРСКО ПИТ АЊЕ
Икона времена, 238
Укључивање космоса у вечност, 243
Жудња за реформама, 248

Архимандрит Рафаил Карелин
О ЦРКВЕНОМ КАЛЕНДАРУ, 257

Свештеник Георгије Металинос
ТЕОЛОШКЕ РАЗЛИКЕ УЗРОК ОДВОЈЕНОГ ПРАЗНОВАЊА ВАСКРСА, 263

САВРЕМЕНИ ПАПИЗАМ
Николај Каверин
ДРУГИ ВАТИКАНСКИ САБОР И БОГОСЛУЖБЕНА РЕФОРМА, 266

Ђакон Андреј Курајев
САВРЕМЕНИ РИМОКАТОЛИЦИЗАМ И ЈЕРЕС ХИЛИЈАЗМА, 271

Јеромонах Дамаскин (Кристенсен)
НОВО ХРИШЋАНСТВО - НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА, 274

УНИЈАЋЕЊЕ И ЕКУМЕНИЗАМ
Георгије Металинос
УНИЈА-МАСКА И ЛИЦЕ
1. Бог као Господар историје, 282
2. Унија, 283
3. Историјски оквири, 284
4. Постанак инквизиције, 286
5. Постанак уније, 287
6. Унијати и хришћански исток, 288
7. Унија у Грчкој, 292
8. Која је реална опасност?, 294
9. Оправдана ћутња Ватикана, 298
10. Како објаснити упорност папе?, 299
11. Не треба се дезоријентисати!, 302
12. Закључак, 303

РУСИЈА И РИМ, 305
О ТЕКСТУ ЂАКОНА АНДРЕЈА КУРАЈЕВА, 308

Ђакон Ануреј Курајев
О КАТОЛИЧКОЈ МИСИЈИ У БОЉШЕВИЧКОЈ РУСИЈИ, 309

Јован Олбина
УНИЈАЋЕЊЕ ГРУЗИЈЕ, 318

Јован Олбина
УНИЈ А ЋЕЊЕ РУМУНА, 321

Епископ Атанасије (Јевтић)
О УНИЈАЋЕЊУ НА ПРОСТОРУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, 332

Владислав Петрушко
КАТОЛИЦИЗАМ О ЕКУМЕНИЗМУ И ПРАВОСЛАВЉУ
Други Ватикански концил о екуменском покрету, 347
Баламандски споразум 1993., 350
Енциклика папе Ивана Павла II "Да сви једно буду" ("Ut unum sint"), 353

Др Дuмитрије Станилоје
ТЕЖЊА ВАТИКАНА ЗА ЕВХАРИСТИЈСКОМ ЗАЈЕДНИЦОМ СА ПРАВОСЛАВНИМА, 359

НА ПУТУ КА ВЕРИ ОТАЦА
о. Алексеј Jaнг
ДВА СВЕТИТЕЉА ИЗ РИМА, 364

Јеромонах Гаврило Патачи
НИЈЕ СЕ ИГРАТИ СА ВЕЧНОШЋУ, 368

Архимандрит Плакида Десеј
ОБРАЋЕЊЕ У ПРАВОСЛАВЉЕ, 390

Мајкл Вилтон
ДВА ПУТА, 409

Свети Николај Жички
ЈЕДНОМ УЧЕНОМ ПРАВОСЛАВЦУ КОЈИ ПИТА: ЗАШТО ПРАВОСЛАВЉЕ НЕМА СВОГА ПАПУ, 418

Старац Порфирије подвижник љубави - прозорљубиви чудотворац

Tue, 14 May 2013 GMT
Старац Порфирије подвижник љубави - прозорљубиви чудотворац

Светог и доброг Старца заиста је, уза све остало, красио дух непатворене саборности, красило га је осећање свеправославног јединства и прожимања, као што му је и срце било испуњено свечовечанском љубављу.

Све је волео једнако: са истом љубављу, преданошћу и жаром молио се за наш, српски народ и за остале православне народе као што се молио и за сопствени, грчки народ. Чини ми се, ипак, да је српском народу поклањао нарочиту молитвену пажњу, свакако и зато што је најпре предосећао, а затим и осећао, по дару Духа Светога, све његове патње и невоље. Често је, наиме, и ноћу телефоном будио своју духовну децу и хришћане које је познавао, и позивао их да се моле за своју браћу Србе. Предвидео је избијање ратног сукоба на простору наше отаџбине...

Издалека је, благодаћу Божјом, видео да српски народ, подсвесно, гаји само још једну наду, наду у своју Цркву, и да ће једног дана, и то ускоро (а ово је све говорено још у време док је "пламе наше" духовно спавало "сном мртвијем"!) "изненада нагрнути" у Цркву.

САДРЖАЈ

Реч унапред, 7

Клитос Јоанидис
СТАРАЦ ПQРФИРИЈЕ, 13
Кратка биографија старца Порфирија, 17
Монашки призив, 17
Посета божанске благодати, 20
Повратак са Свете Горе, 22
Рукоположењс у чин свештеномонаха, 23
Духовник, 24
Архимандрит, 25
Парох у Цакеји и у манастиру Светог Николе у Ано Ватији на Евији, 26
У пустиљи атинске Омоније, 26
”... Потребама мојим и оних који су са мном били, послужише ове руке моје" (Дел. ап. 20,34), 27
"Сила се моја у немоћи показује савршена" (11 Кор. 12,9), 29
Старац оснива женски манастир, 31
Подиже храм Преображења Господљег, 32
Припрема свој повратак на Свету Гору, 32
Уснуо у Господу, 34
Кратак осврт, 35
Уместо епилога, 36
Опроштајно писмо старца Порфирија, 39
Поуке старца Порфирија забележене на магнетофонској траци, 42
Разговор са познаницима, 48
Иринеј Буловић, 48
Амфилохије Радовић, 56
Јеромонах Атанасије, 58
Протопрезвитер Георгије Металинос, 62
Свештеник Георгиос Хр. Ефтимију, ,69
Архимандрит Данило Гувалис, 77
Архимандрит Јоаникије Коцонис, 88
Монах Мојсеј, 93
Монах Никодим Билалис, 96
Николај Сотиропулос, теолог, 109
Панајотис Сотирхос, 118
Н. Н., теолог, 125
Андреас Тилиридис, 129
Х. Х., 132
Јоргос Димитриу, 138
Митрополит Кидоније и Алокороноса Г. Иринеј, 142
О. Елефтериос Капсоменос, 143
Константин Скутерис о, 144
Писали су о старцу Порфирију, 151
Георгиос Палазахос, 151
Никос Зиас, 160
Константин Григоријадис, 1 64
Марија Кондојани Јоаниду, 170
Причали су нам о старцу Порфирију, 176
Разговори старца Порфирија са Кипранима, онако како су их они сами забележили, 180
К. И ., 180
Д. П., 181
Причао нам је старац Порфирије, 182
Избор из дијалога старца Порфирија са његовом духовном децом, 185

Монах Агапије
БОЖАНСКИ ОГАЊ КОЈИ ЈЕ СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ ЗАПАЛНО У МОМЕ СРЦУ, 190
Како сам упознао Старца, 191
Оштроуман или глуп?, 193
Љубав Христова и молитва, 195
Поучна сећања са Спете Горе, 195
Још понешто о Старчепом животу на Светој Гори, 196
Рукодеље без питаља, 198
Како долази благодат, 200
Одлазим заувек у манастир, 201
Воли своја искушења, 202
Зашто је напустио Свету Гору, 202
Много сам читао, 204
Доживи читаво богослужење, 206
Коњић светог Георгија, 207
Oд Харалампија ћете добити батина, 208
Предај се Христу, 209
Мисионар који ништа не говори, 210
Незлопамћење, 211
Корисни савети за све монахе, 211
Брат који се стално жали, 214
Поука са примерима, 215
Непослушни син, 216
Моли се за све, 216
Божанска љубав чини молитву пожељном, 217
О бденијима, 218
Лако се љутим, 218
Да ли су мученици трпели болове?, 219
О Старчевој болести, 220
О претераном јелу, 222
Неколико исцељења о којима ми је Старац причао, 222
Старче, молите ли се за све људе који Вас свакодневно посећују?, 224
Разјарени брат, 225
"Одакле да почнем нарицати", 225
Ако си пао, са љубављу се предај Христу, 226
Немој тражити да те други воле, 229
О тајанственом ћутању, 230
О књигама светих Отаца, 230
Незгодно си се уплео, 231
О примедбама, 232
О телесном труду, 236
Треба да се молимо отворених очију, 239
Ноћнс молитве, 239
Духовно општење, 240
После Старчевог упокојења, 241
О заузећу Кипра, 242
О мом монашком постригу, 242
Само један дан недељно у Милесију, 243
Моје срце је божански бездан, 244
Савети будућим мајкама за време њихове трудноће, 244
Савети дечијем лекару, 244

Константин Јанициотис
ПОКРАЈ СТАРЦА ПОРФИРИЈА, 249
Први сусрет, 251
Други сусрет, 253
Дубинско посматрање душе, 254
Међулични односи, 256
Молитва, 262
Прва напомена грчког издавача, 274
Благодатни дар прозорљивости и предвиђања, 276
Друга напомена грчког издавача, 287
Благодатни дар излечења, 305
Старац као лекар света, 321
Болови мученика и болови Старца, 337
Напомена грчког издавача, 339
Пастирски дар, 351
Смирење, 368
Истанчаност, 375
Смех љубави, 376
Материјална питања, 378
Односи међу половима, 380
Мноштво дарова, 389
Ка вечности, 434
Уместо епилога, 439

Георгиос С. Крусталакис
СТАРАЦ ПQРФИРИЈЕ, 445
На истеку века, 447
Световним именом Евангелос Бајрактарис, 450
Благодатни дарови старца Порфирија, 455
Старац Порфирије - духовни отац и педагог, 480

Монах Михајло
Не тражи од људи дела Божија, 511

Монах Михајло
Основни монахов циљ је да заволи Христа, 507

РАДУЈ СЕ ШТО СИ ХРИСТОВА, 513
Разговори са светим старцем Порфиријем, 515

Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита

Tue, 14 May 2013 GMT
Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита

ПРЕДГОВОР

У нашим тешким вpeмeнимa осећамо велику потребу за сведочанствима о Цркви, за живим и истинитим сведочењима од стране оних људи који су доживели истину, веру и љубав Христову на срдачан, личан и искуствен начин.

Реч светих Отаца и Матера, која извире из аутентичног Црквеног доживљаја, духовно успокојава, а уједно и руководи душе, разгони заблуде, учвршћује срца, утврђује савести, оживљава веру и, најзад, отвара пред људима хоризонте и путеве ка вечноме животу и ка благословеноме Царству Оца и Сина и Светога Духа, онако како се оно доживљава у православној Литургији и богослужењу.

Реч једног светог Оца јесте и реч блаженопочившег старца Порфирија, прозорљивог, скромног, смиреног, једноставног, а у исто време пламенот на делу и речи човека, чији живот беше право и аутентично сведочење о Христу, о Његовој истини и радости. То је био човек који је својим присуством, својом љубављу, својом молитвом, својом речју, својим саветима и поукама, духовно утврдио мноштво људи, и то у тешким тренуцима болести, туге, бола, отпадништва и смрти.

Овај незаборавни Старац био је богоносни Отац Цркве у наше дане, прави свештенослужитељ и учитељ, подвижник, који је свим бићем заволео Христа и истински служио добру људи. Његово учење је дубоко натопљено етосом и богословљем Православне Цркве. У њему прво место заузима Лик и слика Христа, Спаситеља свих нас.

Ми у нашој Митрополији имали смо благослов да га упознамо када је посетио град Хања у потрази за местом на којем би могао основати свој манастир. Народ Божји у нашој околини и на нашем острву дубоко је осетио његово благодатно присуство и окружио га великим поштовањем и великом чашћу.

Књига Живот у поуке cтapцa Порфирија Кавсокаливита, издање сестринства манастира Хрисопиги, садржи "многоцено миро" живота и речи блаженога Старца, садржи значајан допринос Цркви и савременом човеку.

Незаборавни старац Порфирије напустио је овај свет, али он истовремено остаје и пребива у њему преко своје речи јаче од времена, преко свога личног примера светости и благодати, коју је добио од Христа, Женика Цркве.

Призивамо његове молитве и његов благослов на хришћане наше Митрополије свих животних доба, а посебно на нашу омладину, као и на парохије, манастире, монаштво и сав благословени народ наше Епархије. Истовремено призивамо његове молитве и његов благослов и на сву пуноћу Православне Цркве широм земнога шара, у којој је већ веома познат и у којој се већ поштује као светитељ.

Митрополит кидонијски и апокоронски Иринеј

САДРЖАЈ

Кратак животопис, 13
Предговор, 17
Увод, 19

ПРВИ ДЕО: ЖИВОТ СТАРЦА ПОРФИРИЈА
Путовање ка Светој Гори, 27
Света Гора - Кавсокаливија, 45
Евија, 97
Атинска Поликлиника, 119
Манастирчић Светога Николе у Калисији, 161
Манастир Преображења Г осподњег у Милесију, 173
Кавсокаливија 1991, 189

ДРУГИ ДЕО: ПОУКЕ СТАРЦА ПОРФИРИЈА
О Цркви, 195
О божаиској љубави, 213
О молитви, 247
О духовиом подвигу, 287
О монашком животу, 333
О Тајни покајања, 365
О љубави према ближњему, 381
О божанском Промислу, 401
О васпитавањ у деце, 411
О помислима срца, 443
О творевини Божјој, 455
О болести, 467
О благодатном дару прозорљивости, 483

Православни духовни живот

Thu, 09 May 2013 GMT
Православни духовни живот

Увод

Једна позната светоотачка поука каже: "Дај крв и прими Духа". У нашем друштву, које тежи благостању и технократској култури, у нашем чулном животу слична поука бива скоро напојмљива. Зашто да дам крв, када могу да живим удобно? И шта добијам Духом, када (свој живот) уређујем и без Њега.

У нашем добу се умножава зло. Речено умножавање иде у корак са бестидношћу као ретко кад у историји. Зло је писутно изобилно и бесрамно, док чула и мерила друтва показују зачуђујућу раслабљеност. Самовољност се подразумева, а такозвана друштвена провера скоро да је обамрла.

Међутим, зло је саморазорно. Бестидност се самоунижава. Пометња, иако много пута изгледа да влада, на крају се саморазграђује. И унутар реченог стања жеђ за истином духовног живота бива снажнија: А где се умножи грех онде се још већма умножи благодат (Рим. 5,20).

Духовни живот није спољашњи или чулни, већ дубински и битијни. Он пролази кроз искуство смрти, да би се продужио у васкрсење. Он захтева жртвовање тела и л чула силом и просвећењем Светога Духа.

Духовни живот се не рађа из човека, нити се одржава његовим снагама. Он не доноси плод његовим старањем. Међутим, да би постојао, одржао се и донео плода, неопходна је сагласност човека. Неопходни су труд и старање човека. Речена истина се савршено пројавила у Православљу, док су разне јереси одвеле у скретање ка једном или другом смеру.

Духовни живот покрива свеукупну дубину и ширину човековог бића и тиче се свецелости његових међуличних и друштвених односа. Главни показатељи реченог живота су светитељи, тј. људи који су смирењем и љубављу у Христу умањили себе, да би се поново пронашли у Христовој Личности и у своме ближњем.

Наша књига садржи петнаест малих поглавља, која се односе на основне садржаје православног живота. У њеном додатку приложени су истобројни кратки текстови из светоотачке писмености, који имају непосредну везу са одговарајућим поглављима књиге.

Садржај

I Особеност православља, 9
II Појам духовног живота, 13
III Побожност и друштвеност, 19
IV Самопознање и богопознање, 24
V Духовни отац и браћа у Христу, 29
VI Грех и покајање, 34
VII Борба са страстима и подвизавање у врлинама, 38
VIII Вера и дела, 46
IX Богослужбени живот, 53
X Присуство Богородице, 59
XI Спомени светих, 64
XII Друштвени живот и кончинословни (есхатолошки) видокруг, 71
XIII Умна молитва, 76
XIV Истина и слобода, 80
XV Обожење, 84

Додатак, 93

Водом и духом

Wed, 08 May 2013 GMT
Водом и духом

Садржај

Увод, 7

I Припрема за крштење, 13
II Крштење, 33
III Тајинство Светога Духа, 63
IV Улаз у царство, 93
V Уцрквљење, 109

Закључак, 123

Изреке старца

Wed, 08 May 2013 GMT
Изреке старца

САДРЖАЈ

ДУХОВНИ ЖИВОТ ПО АЗБУЧНОМ ОТАЧНИКУ, 7
ПРЕДГОВОР КЊИЗИ О ПОДВИГУ БЛАЖЕНИХ ОТАЦА, 25
О АВИ АНТОНИЈУ, 27
О АВИ АРСЕНИЈУ, 36
О АВИ АГАТАНУ, 49
О АВИ АМОНУ, 56
О АВИ АХИЛИ, 59
О АВИ АМОЈУ, 61
О АВИ АМУНУ НИТРИЈСКОМ, 62
О АВИ АНУВУ, 63
О АВИ АВРААМУ, 65
О АВИ АРИЈУ, 66
ОАВИ АЛОНИЈУ, 66
о АВИ АПФИЈУ, 67
О АВИ АПОЛУ, 68
О АВИ АНДРЕЈУ, 69
О АВИ АЈУ, 69
О АВИ АМОНАТИ, 69

О ВАСИЛИЈУ ВЕЛИКОМ, 70
О АВИ ВИСАРИОНУ, 70
О АВИ ВЕНИЈАМИНУ, 74
О АВИ ВИЈАРУ, 74

О АВИ ГРИГОРИЈУ БОГОСЛОВУ, 75
О АВИ ГЕЛАСИЈУ, 75
О АВИ ГЕРОНДИЈУ, 79

О АВИ ДАНИЛУ, 80
О АВИ ДИОСКОРУ, 83
О АВИ ДУЛИ, 84

О СВЕТОМ ЕПИФАНИЈУ, ЕПИСКОПУ КИПАРСКОМ, 84
О СВЕТОМ [Ј]ЕФРЕМУ, 87
О ЕВХАРИСТУ СВЕТОВЊАКУ, 88
О ЕВЛОГИЈУ ПРЕЗВИТЕРУ, 89
О АВИ ЕВПРЕПИЈУ, 89
О АВИ ЕЛАДИЈУ, 91
О АВИ ЕВАГРИЈУ, 91
О АВИ ЕВДЕМОНУ, 92

О АВИ ЗИНОНУ, 93
О АВИ ЗАХАРИЈИ, 95

О АВИ ИСАИЈИ, 96
О АВИ ИЛИЈИ, 98
О АВИ ИРАКЛИЈУ, 100

О АВИ ТЕОДОРУ ФЕРМИЈСКОМ, 101
О АВИ ТЕОДОРУ ИЗ ДЕВЕТИЦЕ, 107
О АВИ ТЕОДОРУ СКИТСКОМ, 107
О АВИ ТЕОДОРУ ЕЛЕВТЕРОПОЉСКОМ, 108
О АВИ ТЕОДОТУ, 108
О АВИ ТЕОНИ, 108
О ТЕОФИЛУ АРХИЕПИСКОПУ, 108
О АМИ ТЕОДОРИ, 110
О АВИ ЈОВАНУ КОЛОВУ, 111
О АВИ ЈОВАНУ ОПШЕЖИТЕЉНИКУ, 121
О АВИ ИСИДОРУ, 121
О АВИ ИСИДОРУ ПИЛУСИОТУ, 123
О АВИ ИСААКУ, ПРЕЗВИТЕРУ КЕЛИЈСКОМ, 124
О АВИ ЈОСИФУ ПАНЕФСКОМ, 126
О АВИ ЈАКОВУ, 129
О АВИ ЈЕРАКУ, 130
О АВИ ЈОВАНУ УШКОПЉЕНИКУ, 130
О АВИ ЈОВАНУ КИЛИКСУ, 131
О АВИ ЈОВАНУ КЕЛИЈСКОМ, 131
О АВИ ИСИДОРУ ПРЕЗВИТЕРУ, 132
О АВИ ЈОВАНУ ПЕРСИЈАНЦУ, 133
О АВИ ЈОВАНУ ТИВЕЈСКОМ, 134
О АВИ ЈОВАНУ, УЧЕНИКУ АВЕ ПАВЛА, 135
О АВИ ИСААКУ ТИВЕЈСКОМ, 135
О АВИ ЈОСИФУ ТИВЕЈСКОМ, 136
О АВИ ИЛАРИОНУ, 136
О АВИ ИСХИРИОНУ, 136

О АВИ КАСИЈАНУ, 137
О АВИ КРОНИЈУ, 139
О АВИ КАРИОНУ, 141
О АВИ КОПРИЈУ, 142
О АВИ КИРУ, 143

О АВИ ЛУКИЈУ, 143
О АВИ ЛОТУ, 144
О АВИ ЛОНГИНУ, 145

О АВИ МАКАРИЈУ ЕГИПАТСКОМ, 147
О АВИ МОЈСИЈУ, 162
О АВИ МАТОЈУ, 168
О АВИ МАРКУ, УЧЕНИКУ АВЕ СИЛУАНА, 170
О АВИ МИЛИСИЈУ, 172
О АВИ МОТИЈУ, 173
О АВИ МЕГЕТИЈУ, 174
О АВИ МИЈОСУ, 175
О АВИ МАРКУ ЕГИПАТСКОМ, 176
О АВИ МАКАРИЈУ ГРАДСКОМ, 177

О АВИ НИЛУ, 177
О АВИ НИСТЕРУ, 178
О АВИ НИСТЕРУ ИЗ ОПШТЕЖИЋА, 180
О АВИ НИКОНУ, 180
О АВИ НЕТРИ, 181
О АВИ НИКИТИ, 181

О АВИ КСОЈУ, 182
О АВИ КСАНТИЈУ, 183

О АВИ ОЛИМПИЈУ, 183
О АВИ ОРСИСИЈУ, 184

О АВИ ПИМЕНУ, 185
О АВИ ПАМВУ, 219
О АВИ ПИСТУ, 221
О АВИ ПИОРУ, 222
О АВИ ПИТИРИОНУ, 223
О АВИ ПИСТАМОНУ, 223
О АВИ ПЕТРУ ПИОНИТУ, 224
О АВИ ПАФНУТИЈУ, 225
О АВИ ПАВЛУ, 227
О АВИ ПАВЛУ ЧИСТАЧУ, 227
О АВИ ПАВЛУ ВЕЛИКОМ, 228
О АВИ ПАВЛУ ПРОСТОМЕ, 228
О АВИ ПЕТРУ ИЗ ДИЈА, 230

О АВИ РОМЕЈУ, 230
О АВИ РУФУ, 233
О АВИ РОМАНУ, 234

О АВИ СИСОJУ,234
О АВИ СИЛУ АНУ, 244
О АВИ СИМОНУ, 247
О АВИ СОПАТРУ, 248
О АВИ САРМАТИ, 248
О АВИ СЕРАПИОНУ, 249
О АВИ СЕРИНУ, 251
О АВИ СПИРИДОНУ, 251
О АВИ САИЈУ, 252
О АВИ САРИ, 252
О АВИ СИНКЛИТИКИЈИ, 253

О АВИ ТИТОЈУ, 256
О АВИ ТИМОТЕЈУ, 257

О АВИ ИПЕРЕХИЈУ, 258

О АВИ ФОКИ, 259
О АВИ ФИЛИКУ, 261
О АВИ ФИЛАГРИЈУ, 261
О АВИ ФОРТУ, 261

О АВИ ХОМЕЈУ, 262
О АВИ ХЕРИМОНУ, 262

О АВИ ПСЕНТАЈСИЈУ, 262

О АВИ ПРУ, 263

ПОГОВОР, 266

Мисли о добру и злу

Mon, 25 Mar 2013 GMT
Мисли о добру и злу

Од Светог Саве до данас, ниједан Србин није оставио за собом тако блиставо дело као Владика Николај. Био је пре свега јеванђеоски човек, прави Христоносац, али и велики духовник, песник, књижевник, историчар, филозоф, беседник...Књига урађена по најстрожим православним црквеним канонима.

О супротстављању злу силом

Tue, 19 Mar 2013 GMT
О супротстављању злу силом

И начинивши бич од узица,
изгна све из цркве, и овце
и волове; и мјењачима просу
новце и столове испремета.
Јован, II, 15.

Страшни и судбоносни догађаји који су задесили нашу дивну и несрећну отаџбину, пројурили су кроз наше душе попут ватре која пржи и прочишћава. У тој ватри изгореле су све лажне основе, заблуде и предрасуде на којима се заснивала идеологија пређашње руске интелигенције. На тим основама није било могуће градити Русију; те заблуде и предрасуде довеле су до њеног растурања и пропасти. У тој ватри обнавља се наша религиозна и духовна служба, отварају се наше духовне зенице, кале се наша љубав и воља. И прво што ће се тим путем код нас препородити биће религиозна и државна мудрост источног Православља, а посебно руског Православља. Као што се на обновљеној икони поново појављују величанствени облици старог писма, које смо изгубили и заборавили, али који су увек били невидљиво присутни и који нас нису напуштали, тако нека у нашем новом погледу на свет и у нашим хтењима буду видљиве стара мудрост и снага које су водиле наше претке и градиле свету Русију!

У потрази за тим прозрењем, мишљу и љубављу обраћам се вама, бели војници, носиоци православног мача, добровољци обавезе према руској држави! У вама живи православна витешка традиција; ви сте се животом и смрћу учврстили у древном и истинском духу служења; ви сте сачували заставу руске Христољубиве Војске. Вама посвећујем ове странице и вашим Вођама. Нека ваш мач буде молитва, и нека ваша молитва буде мач!

Аутор

Садржај

Иван Иљин
О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, 5
1. Увод, 6
2. О самопредавању злу, 9
3. О добру и злу, 14
4. О присиљавању и насиљу, 21
5. О психичкој присили, 29
6. О физичкој присили и спречавању, 35
7. О сили и злу, 41
8. Поставка проблема, 49
9. О моралу бекства, 56
10. О сентименталности и уживању, 64
11. О нихилизму и сажаљењу, 72
12. О религији која одбацује свет, 82
13. Опште основе, 93
14. О предмету љубави, 102
15.О границама љубави, 108
16. О врстама љубави, 114
17. О повезаности људи у добру и злу, 122
18. Образлагање силе која се супротставља, 131
19. О мачу и праведности, 144
20. О лажним решењима проблема, 154
21. Одуховиом компромису, 167
22. О очишћењу душе, 176

Радомир Ђорђевић
О ДЕЛУ ИВАНА А. ИЉИНА, 187

Руски мислиоци и Европа

Mon, 18 Mar 2013 GMT
Руски мислиоци и Европа

МАРАН АТХА!

Ова књижица ј е постала из реда повремених чланака.
Чланци су додуше обрађивали дубок, незавршен, дакле неисцрпен процес, али, рађени без јаке концентрације јединственог расправљања, они су писани без сваке претензије да питање дефинитивно одреде или реше. Ипак, узети у целини, и, што је главно, читани у време које јесте, ти чланци ударају право у цетар интереса, потресају, и извлаче читаоца на ону важну чистину човечјег достојанства, где човек сам себи поставља најтеже питање части: или, или ...

Зашто смо горе исписали речи: "у време које јесте"? Зато што је данас или никад време да се, без сваког оптpчавања око такозваног светог, и такозваног демонског, и такозваног мистичног у Русији, једноставно и спонтано осети руски човек и његова тенденција. - Како? Тако, што данас једна велика, велика маса разноразних, иначе обичних и свакидашњих људи, одређено и тачно осећа, да ће цело ово наше велико и славно и заслужио време просто однети ђаво. Баш као што руска мисао већ одавно осећа да ће целу цивилизацију европског Запада - политику, економију, и морал - просто однети ђаво.

Странац студент у великом енглеском граду писао је своме оцу: "седим овде, у својој соби или огромној вароши, и нигде никог не познајем до једнога Бога". Ми сви, данас, слично студенту, нити имамо чему да се веселимо, нити чиме да се одушевљавамо, нити коме да се поверимо, нити смо ико, нити смо ичији, него очекујемо долазак оног шго је савршено, и знамо да ће пред савршеним морати проћи и пропасти све оно што је делимично. Руска мисао, загледана у једно, већ одавно тако чека. Запад је међутим растао, и успео се на пирамиду еволуције и револуције; а онда му је дошла декаденца. Руска основна мисао, мисао о
Богу, нема декаденце. Та мисао обухвата нас данас све. Из те мисли, оком и душом, обухватамо и ми све.

Легло је толико и толико милиона мртвих, склопила се над њима земља, а на земљиној површини нема ништа. Ништа. Велико време и велике генерације не могу да роде, не могу да избаце ниједног великог политичара, ни економиста, ни филантропа, ни калуђера, ни новинара, ни учитеља, ни идиота. Уметност се замрсила, наука се гуши. Трчкаjу неки људи, криче, возикају се у неким интернационалним колицима одавде онамо, оданде овамо, праве неке ситуације, пењу се по неким бригама и клизе опет доле, благосиљају неке савезе и шибају неке народе - али, нико, па ни сами комедијанти, не верују у драму, смеју се и писцу и режији. То јест, засада се још смеју, али испод тога смеја ћути озбиљна и тешка руска мисао: све је ђаво однео, купите дроњке и отпатке, јер иде време да дође оно што је савршено! ... Парламенти, владе, митинзи, конференције, конгреси, демонстрације, револуције, ко је то и шта је то пред оним што је савршено?! Досада су управљачи имали бар једну половину човечанства од добре воље да верује и да се диви, имали су жене и децу. Свршено је и с тим. И жене и деца виде лyткама у трбух и звечкама у шупљину! Версаљски мир, уговори Тријанонски и Рапалски, комунизам, неокатолицизам, релативитети, репарације и реорганизације, чудотворне жлезде, езотерика, авиони без мотора, антихрист, трокатнице, новинарски трустови, милијарде, суфражетке, скаути, cкaкaвци, шибери - све ће то ђаво однети, и однеће уз то још и неколико уоквирених и позлаћених прошлих векова. Јер, све је то било лепо и красно, и раскошна једна поворка у којој су важност имали и рангови, и костими, и кесе, и имена, али је све то делимично, и мора пропасти кад дође време савршеном. Све оно што нам је улазило у душу у детаљу, мора нам ући у душу са једноставним великим својим идентитетом. Онако као што мајка улази у душу дeтињу, као шго Бог улази у душу руску.

Без талента, без достојанства, без религије, не можемо се надати пустињаку са таблицом: покајте се; не можемо очекивати ни судбину малог белог миша, који, бачен у акваријум као храна змији, човечански разумно и трагично дрхће, пред аждајом. Не. И за кајање се мора имати достојанства! И ожаљено може бити само достојанство! "Има небеских тела, и има земаљских тела, и друга је слава оних првих, а друга ових других" - забележио је апостол Павле. Наше ће дакле време, просто, без сјаја и без катастрофе, однети ђаво.

Окрећемо се по белом свету, и узалуд, узалуд авај, тражимо оног човека пред којим ћемо до земље погнуги главу. Нема човека! И нема ниједног града у коме се може становати! Свако је од нас у својој ћелији сам, и не познаје никог до једнога Бога!

"Маран атха" ("Господ ће доћи") - поздрављали се стари Сирци у време првог хришћанства. "Маран атха!" поздравља руска мисао културу Западне Европе.

Исидора Секулић

САДРЖАЈ

Исудора Секулућ
МАРАН АТХА!, 5

УВОД, 9

Глава прва
ИСТОРИЈСКИ УВОД. ПРВА ЧЕТВРТИНА ХIX ВЕКА, 14

Глава друга
Н. В. ГОГОЉ, 35

Глава трећа
СЛОВЕНОФИЛИ, 49

Глава четврта
А. И. ХЕРЦЕН, 70

Глава пета
ПОСЛЕ КРИМСКОГ РАТА. И. С. АКСАКОВ,
Н. Ј. ДАНИЛЕВСКИ, 85

Глава шеста
КОНСТАНТИН ЛЕОНТЈЕВ. ЕВРАЗИЈЦИ, 104

Глава седма
Н. Н. СТРАХОВ, Л. Н. ТОЛСТОЈ, Н. К. МИХАЈЛОВСКИ, 120

Глава осма
В. В. РОЗАНОВ, В. Ф. ЕРН, 142

Глава девета
Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ, ВЛ. СОЛОВЈОВ, Н. А. БЕРЂАЈЕВ, 154

ЗАКЉУЧАК, 192

Видосава Голубовић
РУСКИ МИСЛИОЦИ И ЕВРОПА, 197

Појам цркве у светом писму

Mon, 18 Mar 2013 GMT
Појам цркве у светом писму

САДРЖАЈ

СПИСАК ПРИРУЧНИКА И ПОДСЕТНИКА ЗА ОВАЈ РАД, 5

Глава прва
МЕТОДОЛОШКЕ НАПОМЕНЕ, 11

Глава друга
ДВОЈНОСТ ЦРКВЕ, 16

Глава трећа
ДОГМАТСКО-МЕТАФИЗИЧКО ОДРЕЂЕЉЕ ЦРКВЕ, 23

Глава четврта
ОСНОВНА СВОЈСТВА ЦРКВЕ, 56

Глава пета
УЗАЈАМНИ ОДНОС АТРИБУТА ЦРКВЕ И ЊЕНО СИМБОЛИЧКО ОДРЕЂЕЊЕ, 100

Глава шеста
АЛЕГОРИЈСКО ОДРЕЂЕЊЕ ЦРКВЕ И ЊЕН
ОДНОС ПРЕМА ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ, 165

Глава седма
ЕТИМОЛОШКО ОДРЕЂЕЉЕ ЦРКВЕ, 172

НАПОМЕНЕ, 179