Свето писмо Стари заветДевтероканонске књиге
Премудрости СоломоновеПоглавље 19. Поглавље 191. А до краја безбожнике немилосрдна јарост спопаде; јер предвиђена је и њихова будућност,
2. Јер ови (Египћани) пустивши их да оду и са хитњом их испративши гониће их, раскајавши се.
3. Јер још имајући у рукама ридања и наричући над гробовима мртвих, прихватише другу безумну помисао па оне које су с молбом избацили, њих као бјегунце прогоњаху.
4. Вукла их је таквом крају заслужна судба и убацила им заборав онога што се догодило, да би придодали недосталу муку њиховим невољама.
5. Тако ће народ Твој чудесно путовање доживјети, а они наћи чудну смрт.
6. Јер сва творевина по своме роду опет се свише преобразила, служећи Твојим наредбама, да би се слуге Твоје сачувале неповријеђене.
7. Облак покри табор сјенком, а гдје је раније била вода видјело се копно да израња, а из Црвеног мора пут несметан и травоносно поље из моћних валова;
8. којим сав народ прође закриљен Твојом руком видјевши Твоја дивна чудеса.
9. Као коњи се наситише и као јагањци разиграше хвалећи Те, Господе, који их избави.
10. При томе су се још сјетили свог боравка у туђини, како намјесто рађања животиња земља произведе комарце, а намјесто риба избаци ријека мноштво жаба.
11. Послије тога видјеше и настанак нових птица, када подстакнути жељом искаху укусну храну;
12. тада им за утјеху од мора дођоше препелице.
13. Наиђоше и казне на грешнике и то не без претходних знамења, снагом громова; јер праведно страдаху за своја сопствена лукавства, и за још тежу мржњу коју према странцима показаше.
14. Једни непознате, кад би дошли не примаху, а други госте добротворе - претвараху у робље.
15. И не само то, но ако би био неки надзор над њима, с презиром примаху странце;
16. други су их са слављем дочекали, а кад су већ стекли њихова права љутим невољама су им зло нанијели.
17. Бише рањени и сљепилом, као они на вратима праведника, када непрегледном обујмљени тамом сваки тражише излаз кроз своја врата.
18. Јер саме собом стихије промијењене као на харфи гласови ритам имена мијењају, док звук свагда остаје као што се даде јасно видјети по лицу збивања;
19. јер се копнено у водено претворило, и ноћ се спусти на земљу;
20. огањ надвлада у води сопствену силу, и вода силу која гаси заборавља.
21. Пламенови, обратно, нијесу горели тијела пропадљивих животиња, нити би растопљив кристалолики лакорастопљиви род небеске хране.
22. Јер си по свему, Господе, узвеличао Народ свој и прославио га и нијеси га презрео: у сваком времену и мјесту био си поред њега.
Поглавље: 18 | 