Свето писмо Стари завет
Књига пророка ЈеремијеПоглавље 8. Највећа срамота, пустошење и прогонство сналази народ због његова отпадништва.1. У то вријеме, говори Господ, извадиће се из гробова кости царева Јудинијех и кости кнезова његовијех и кости свештеничке и кости пророчке, и кости становника Јерусалимских;
2. И разметнуће се према сунцу и мјесецу и свој војсци небеској, које љубише и којима служише и за којима идоше и које тражише и којима се клањаше; неће се покупити ни погрепсти, него ће бити гној по земљи.
3. И вољеће смрт него живот сав остатак што их остане од овога рода злога, што их остане по свијем мјестима куда их ражденем, говори Господ над војскама.
4. Још им реци: овако вели Господ: ко падне, не устаје ли? ко зађе, не враћа ли се?
5. Зашто је зашао тај народ Јерусалимски засвагда? Држе се пријеваре, неће да се обрате.
6. Пазио сам и слушао, не говоре право, нема никога да се каје за зло своје, да рече: што учиних? Сваки је окренуо својим трком, као коњ кад нагне у бој.
7. И рода под небом зна своје вријеме, грлица и ждрао и ласта пазе на вријеме кад долазе; а народ мој не зна суда Господњега.
8. Како говорите: мудри смо, и закон је Господњи у нас? Доиста, гле, лаж учини лажљива писаљка књижевничка.
9. Мудраци се осрамотише, уплашише се и ухватише се; ето, одбацише ријеч Господњу, па кака им је мудрост?
10. Зато ћу дати жене њихове другима, њиве њихове онима који ће их наслиједити, јер од малога до великога сви се дадоше на лакомство, и пророци и свештеници, сви су варалице.
11. Јер лијече ране кћери народа мојега овлаш говорећи: мир, мир; а мира нема.
12. Еда ли се постидјеше што чинише гад? Нити се постидјеше нити знају за стид; зато ће попадати међу онима који падају; кад их походим, попадаће, вели Господ.
13. Сасвијем ћу их истријебити, говори Господ, нема грозда на лози, ни смокве на дрвету, и лишће је опало; и што сам им дао узеће им се.
14. Што стојимо? скупите се и уђимо у тврде градове, и ондје мучимо; јер нас је Господ Бог наш умучкао напојивши нас жучи, јер згријешисмо Господу.
15. Чекасмо мир, али нема добра; и вријеме да оздравимо, а гле, страх.
16. Од Дана чу се фркање коња његовијех, од рзања пастуха његовијех сва се земља затресе, дођоше и поједоше земљу и све што бјеше у њој, градове и који живљаху у њима.
17. Јер, ево, ја ћу пустити на вас змије, аспиде, од којих нема бајања, те ће вас уједати, говори Господ.
18. Окријепио бих се у жалости, али је срце у мени изнемогло.
19. Ето вике кћери народа мојега из даљне земље: зар Господ није у Сиону? цар његов зар није у њему? Зашто ме разгњевише својим ликовима резанијем, туђим таштинама?
20. Жетва је прошла, љето минуло, а ми се не избависмо.
21. Сатрвен сам што је кћи народа мојега сатрвена, у жалости сам, чудо освоји ме.
22. Нема ли балсама у Галаду? нема ли ондје љекара? зашто се дакле не исцијели кћи народа мојега?
Поглавље: 7 | Поглавље: 9
