Свето писмо Стари завет
Књига о ЈовуПоглавље 4. Елифасов први говор. Бог не кажњава правога.1. Тада одговори Елифас Теманац и рече:
2. Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? али ко би се могао уздржати да не говори?
3. Гле, учио си многе, и руке изнемогле кријепио си;
4. Ријечи су твоје подизале онога који падаше, и утврђивао си кољена која клецаху.
5. А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
6. Није ли побожност твоја била уздање твоје? и доброта путова твојих надање твоје?
7. Опомени се, ко је прав погинуо, и гдје су праведни истријебљени?
8. Како сам ја видио, који ору муку и сију невољу, то и жању.
9. Од дихања Божијега гину, и од даха ноздара његовијех нестаје их.
10. Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
11. Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
12. Још дође тајно до мене ријеч, и ухо моје дочу је мало.
13. У мислима о ноћнијем утварама, кад тврд сан пада на људе,
14. Страх подузе ме и дрхат, од којега устрепташе све кости моје,
15. И дух прође испред мене, и длаке на тијелу мојем накостријешише се.
16. Стаде, али му не познах лица; прилика бијаше пред очима мојима, и мучећи чух глас:
17. Еда ли је човјек праведнији од Бога? еда ли је човјек чистији од творца својега?
18. Гле, слугама својим не вјерује, и у анђела својих налази недостатака;
19. Акамоли у онијех који стоје у кућама земљанијем, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
20. Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навијек да нико и не опази.
21. Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
Поглавље: 3 | Поглавље: 5
