Источни петак Источним петком зове се у народу данашњи празник Мајке Божје. Његово слављење потекло је у храму код извора поред Цариграда, који се називао “Живоносни источник“. Ову цркву подигао је византијски цар Лав Велики у петом веку.
Предање каже да је он једном наишао у шуми на слепог човека. По Божјем указању, нашао је извор, напојио слепца и умио га, и овај је тад прогледао. Кад је Лав постао цар, на том месту је подигао цркву. Народ је долазио са свих страна, тражећи и налазећи лека, тако да је цар Јустинијан, након сто година, и сам се излечивши, обновио и проширио храм. Ту су се исцељивали од водене болести, сушице, беснила, рака, грознице и температуре, неплодности, скорбута, тумора, душевних болести, болести очију и још многих других. Историјат ове светиње и повест данашњег празника записао је Никифор Калист у 14. веку.
На икони се слика Мајка Божја са дететом, изнад извора, којем прилазе слепци, богаљи, цареви и свештеници. Код Срба се овај дан назива још Светлим петком, јер пада у петак Светле седмице, Благим петком, јер се блажи, не пости се. Обичај је био да се зором излази на најближи извор или водицу, где се умива, пије вода, бере цвеће, весели, након великопосних дана и враћа се кући тек увече. Данашњи празник, као славу, прослављале су понегде механџије.

Пошто свето тело Светог Саве би пренето из Трнова из Бугарске у Србију, оно би сахрањено у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава (1234-1243 г.), синовца Светога Саве. У време турске тираније народ српски скупљаше се код моштију свога Светитеља, да траже утехе и лека. Јер мошти Светога Саве заиста беху за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Ако је српској души био потребан лек од ма какве бољке, налазила га је у чудотворним моштима свога највећег Светитеља и свебрижног утешитеља. Ако је српској души била потребна света сила, која насигурно спасава од сваког греха, од сваке муке, од сваког злодуха, она је ту силу црпла из светог гроба и светих моштију Светога Саве. Ако је Србима, као народној целини, била потребна ма каква помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеви код свога бесмртног Светитеља и чудотварног Просветитеља. Сваком правом Србину он је био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патња-ма сапатник, у свима гресима избавитељ, у свима смртима спаситељ и васкрситељ. Све то Свети Сава је био Србима у највећој мери, особито за време ропства под Турцима, после пропасти српског царства на Косову 1389. године. У то мрачно и свирепо доба Свети Сава чудотворним телом својим у Милешеви би најубедљивији благовесник и сведок истине и правде Христове, која се толико беше пројавила у славној прошлости српској. У њему српски народ гледаше своју душу, своју савест, своју веру, своју истину, своју правду, своју наду, своју слободу. Безбројним чудесима, која се самилосно лијаху из светих моштију Светога Саве, он исцељиваше не само телесне већ и све душевне недуге и болести ојађених српских душа, и српског народа као целине. Срби су у њему имали непоколебљиву и бесмртну наду, да ће их кад тад свети Бесмртник Милешевски ослободити агарјанског ропства. Зато су са свих страна српске земље хитали к њему, к светом гробу његовом на поклоњење, на охрабрење, на исцељење од сваковрсних невоља. И чудо за чудом васкрсавало је српске душе из очајања, из малаксалости, из смрти. Све је хитало своме свемилосном утешитељу и свепобедном васкрситељу, хитало молитвама, сузама, уздасима, посећивањем његовог светог гроба и окупљањем око његових чудотворних моштију. И добијало помоћи стварне, истинске, свеутешне. Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од светих моштију Светога Саве. Штавише, чудотворном Светитељу прибегавали су у болестима својим и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све је то потстакло Турке да уклоне овог чудотворног будитеља и храбритеља верске и националне свести српске, слободарске душе српске. Као непосредни повод за то Турцима послужи устанак Срба у Банату 1594. године. У овом устајању поробљеног народа против тирана Турака узели су учешћа и патријарх Пећки Јован Кантул (1592-1614 г.), херцеговачки митрополит Висарион, и нарочито вршачки епископ Теодор. Епископ Теодор је предводио устанак Срба у Банату. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. Главни комадант турске војске против устаника био је Синан паша београдски, способан војник, али необразован, сујеверан, страшно суров и свиреп, а усто је и зверски мрзео хришћане. По његовој наредби би велико „истребљење и беда црквама и свештеницима и хришћанима од Исмаилћана у српској земљи и по другим крајевима, и безбројна убиства и запустошења светих обитељи“. Бојећи се да се из Милешеве, где почиваху мошти духовног оца и душеводитеља целокупног рода српског, не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали. На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет бег Оћуз. Војска упадне у Милешеву на Велики Петак 1594. године, начини покор, узме из кивота тело Светога Саве и пренесе у Београд Синан паши. И у суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тело СветогСаве у Београду, на Врачару. Плачем и лелеком би пропраћен широм целе српске земље овај језовити догађај. А један непознати монах записа: „Да се зна када сажегоше Турци Светога Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском.. .“. Но са спаљивањем моштију Светитељевих обесни паша агарјански не спали Светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу и души свога народа на земљи-„Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал’ не спали славе, нити спомен Саве!“ – Богоносни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, постаде после смрти и мученик Христов.

Свети апостол Симеон Један од Седамдесет апостола. Би син Клеопин, а Клеопа опет би брат Јосифа, обручника Пресвете Богоматере. Видевши чудеса Господа и Спаса нашег Исуса Христа, поверова Симеон, и би убројан у Седамдесет апостола. Са великом ревношћу и храброшћу проповедаше он Јеванђеље Христово свуда по Јудеји. А када злобни Јевреји убише Јакова, брата Господњег и првог епископа цркве Јерусалимске, гурнувши га с висине храма и ударивши га мотком по глави, тада би овај Симеон, рођак Јаковљев, постављен за епископа у Јерусалиму. И он, као други епископ у Светоме Граду, управљаше црквом Божјом са мудрошћу и силом све до дубоке старости. Беше му преко 100 година када пострада. А његово страдање би овако: у време цара Трајана беше подигнуто двојако гоњење у Палестини, на потомке Давидове и на Хришћане. Злобни људи оптужише Симеона и као једно и као друго. Свети Симеон претрпе велике муке и најзад би распет на крсту, као и његов Господ, коме верно послужи на земљи.

Преподобни Стефан епископ Владимирски Ученик св. Теодосија Печерског. Би Стефан неко време игуман Печерске Лавре и потруди се много око благочиног устројења монашког живота и око украшења храмова. Но враг распали код монаха злобу против њега, те га не само свргоше са игуманства него га и протераше из манастира. Но Бог који не оставља праведника дуго под понижењем од неправедника, управи живот преп. Стефана тако, да он би изабран за епископа Владимирског. Као архијереј Божји Стефан управљаше црквом до старости своје и мирно се упокоји у Господу 1094 год.

Преподобни Јован исповедник Игуман обитељи Чистих (Катари). Ова обитељ би постројена близу Никеје у време царовања Јустинова, у VI столећу. Због поштовања икона и одбране иконопоштовања пострада Јован много од цара Лава и Теофила, и сконча у прогонству, око 832 год.