Васкрсење Лазарево “Исусу ударише сузе.” (Јн. 11,35)
Христово оплакивање свог мртвог пријатеља Лазара из Витаније, у Јеванђељу по Јовану, описано је најкраћом стихом читавог Новог завета – ‘‘Исус плакаше.’‘ Оплакивање Лазара Господњим сузама је плач над несрећом и трагедијом васколиког људског рода, од праоца Адама, који је увео смрт у живот творевине. Христове сузе над Лазаром су бол Богочовека над жаоком смрти, над бесмислом кончине живота, над привидном победом Ада, над патњом и болом оних у Аду и оних који остају чекајући тмину смрти. Само неизрецива Љубав и Онај који је Живот, на тај начин могао је да осећа чињеницу смрти и да је сагори својим богочовечанским сузама, да њиховом топлином отвори гробни камен и подигне Лазара из мртвих. Са Исусовим сузама, а Духом Светим, Лазар устаје из мртвих, као предзнак и путоказ Христовог Васкрсења, победе над смрћу и васкрсења свих у дан Другог доласка. То је догађај и објава Крсног страдања, Христовог искуства смрти и силаска у Ад, Славног Васкрсења, тријумфа Царстава Божјег у простору и времену. Четвородневни Лазар је символ, видљива слика и прилика васкрсења свих. Његове очи су након гробне тмине, прво угледале светлост Лица свог пријатеља Исуса, Спаситеља свих. И неисказива је радост његова и сестара његових у том дану, као што јесте и биће свих нас. Но неким сведоцима, како нам доноси Јеванђеље, ово је било за чуђење и повод за издајство и Христову осуду. Њихова невера Христовој љубави, постала је сопствена осуда и пакао. Они су слика оних што остају у тами Ада и после васкрсења мртвих, јер тако желе, јер тако осудише себе. Лазар из Витаније, један од темеља апостолске Цркве, постао је првоепископ кипарских Хришћана, који данас као највреднију реликвију своје Цркве, чувају његову нетрулежну главу, која је заштитничка глава ове страдалне и мученичке апостолске Цркве. Он је живи сведок и реч сопственог васкрсења и благовест васкрсења свих у дан Христовог Другог доласка. Васкрсли Христос је залог вечног живота, а његов пријатељ Лазар, жива благовест радости Царства Божјег, које долази и већ је ту.
Јереј Александар Вучај

Свети Мартин исповедник, папа Римски Постао папом 5 јула 649 год. баш у време јаросне распре православних с јеретицима монотелитима (јединовољницима). Цароваше тада Констанс II, унук Ираклијев, а патријарх цариградски беше Павле. Да би успоставио мир у цркви сам цар написа књижицу Типос, која би веома по вољи јеретика. Папа Мартин сазва сабор од 105 епископа, на коме се осуди ова књижица царева. У исто време написа папа писмо патријарху Павлу молећи га да се држи чисте вере православне и да цара саветује, да се окане јеретичких мудровања. То писмо ражљути и патријарха и цара. И цар посла некога војводу Олимпија у Рим, да доведе папу везана у Цариград. Војвода се не дрзну везати папу, али наговори једног војника, да га мачем убије у цркви. Но када војник уђе у цркву с мачем скривеним, на једанпут ослепи. Тако Промислом Божјим Мартин избеже смрт. У то време нападаху Сарацени на Сицилију, и војвода Олимпије оде у Сицилију, где и умре. Тада сплетком патријархајеретика Павла цар посла другог војводу, Теодора, да веже и доведе папу под оптужбом, да он, папа, стоји у дослуху са Сараценима, и да не штује Пречисту Богоматер. Када војвода стиже у Рим и прочита оптужбу против папе, овај одговори, да је то клевета, да он нема никакве заједнице са Сараценима, противницима Хришћанства, „а пречисту Богоматер ако ко не штује и не исповеда и њој се не клања, да буде проклет и овога и онога века“. Но то не измени одлуку војводину. Папа би везан и доведен у Цариград, где болан преболан лежаше дуго у тамници, мучен тескобом и глађу, док најзад не би осуђен на прогонство у Херсон, где поживе 2 године и сконча предав душу своју Господу, ради кога је много пострадао, 655 год. На две године пре њега умре окајани Павле. И кад га цар посети пред смрт, он окрете главу дувару и плакаше исповедајући да је много грешио против папе Мартина, и молећи цара да Мартина ослободи. ☞ ТРОПАР

Свети мученици Антоније, Јован и Евстатије Сва тројица беху најпре незнабошци и поклоници огња. Беху слуге на двору кнеза Литовског Олгарда у Вилни. Раније се именоваху: Круглец, Кумец и Нежило. Сва тројица крштени од свештеника Нестора. Сва тројица обешени, један за другим, на једном истом дубу, 1347 год. Тај дуб хришћани посеку и саграде цркву у славу Свете Тројице, у коју положе чесне мошти мученика, а на пању од дуба направе часну трпезу. Мошти њихове су у Вилни.

Свети мученик Ардалион Глумац Био најпре глумац комедијант. Ради увесељења народа он је најрадије играо улогу мученика за веру исмејавајући хришћане на све могуће начине. Но када наста гоњење хришћана у време Максимијана, његов дух се потпуно промени. Он пред народом викну велегласно, да је он хришћанин, и да се не шали. Због тога би Ардалион суђен, и пострада за Христа, и умре привезан на усијану гвоздену лесу, одигравши тако праву и чесну улогу мученика.