МК
Православни подсетник
Јун 17.
Свете мироносице Марта и Марија; Свети Јоаникије Црногорски; Свети свештеномченик Ђорђе (Богић)
Свете мироносице Марта и Марија сестре Лазареве, из Витаније крај Маслинске Горе, веровале су у Господа Христа још пре но што Он васкрсе њиховог брата Лазара, као што о томе опширно говори свети Апостол и Еванђелист Јован (Јн. 11, 1-45). После васкрсења Лазаревог, а на шест дана пре Пасхе, Господ Христос је био у Витанији на вечери код Симона прокаженог, и ту Му је Марта служила а Марија помазала скупоценим миром ноге и власима главе своје отрла (Јн. 22, 1-8; Мат. 26, 6-13; Мр. 14, 3-9). Марта и Марија су и раније угостиле Господа у дому своме, где им је Господ одржао дивну поуку о „једином што је на потребу“ (Лук. 10, 38-42). По вазнесењу Господа Христа свети Лазар је отишао да проповеда Еванђеље у разним местима. У овоме су му помагале свете сестре његове, Марта и Марија. Обе оне у миру су скончале, али се не зна где.
Свети Митрофан, први патријарх цариградски. Његов отац Дометије, брат римског цара Прова, избеже из Рима као хришћанин у време гоњења хришћана и дође у Византију. Епископ византијски Тит посвети га за презвитера. По смрти Титовој Дометије поста епископ византијски. По смрти Дометијевој престо епископски заузе његов старији син Пров, а по кончини овога, престо епископски заузе Митрофан. Када цар Константин први пут виде Митрофана, заволи га као оца. У време Првог васељенског сабора Митрофан већ беше старац од стотину седамнаест година, па не могавши сам узети учешћа у пословима саборским, одреди свога хороепископа Александра за свога заменика. Цар му исходатајствова код Сабора назвање патријарха. И тако он би првим патријархом константинопољским. Још позва цар цео Сабор, да посете болеснога и престарелог архипастира. Кад цар упита, кога жели себи за наследника на престолу патријаршијском: Митрофан именова Александра; затим рече Александру Александријском: „О брате, преизрјадна наследника оставићеш ти!“ И узе за руку архиђакона Атанасија, доцније Атанасија Великог, патријарха александријског, и похвали га пред свима. После овога пророчанства опрости се са свима, и након десет дана предаде душу Богу 325. године.
Тропар
Свети Митрофан
(глас 4): Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Митрофане, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Свети мученик Конкордије Би испосник велики, и чудотворац за живота на земљи. У време цара Антонина ухапшен због вере у Христа. После мука и тамновања би изведен пред каменог идола Диа, да му се поклони. Он пљуну на идола, и због тога би одмах посечен.
Свети мученици Фронтасије, Северин, Северијан и Силан Мучени у време цара Клавдија, у Француској. Када им главе беху одсечене, они се дигоше, узеше своје главе у руке, пређоше преко реке Ил, и дођоше до цркве свете Богородице, у којој се Богу мољаше епископ Фронтон. Ушав у цркву, положише своје главе пред ноге епископове, а они легоше и прекрстише руке на прси. Ту бише чесно сахрањени. При њиховој сахрани чуло се појање невидљивих војски ангелских.
Преподобни Зосим, епископ Вавилона Новог, града у Мисиру. Подвизавао се на Гори Синајској. Дошао послом у Александрију, би посвећен од блаженог патријарха Аполинарија за епископа вавилонског. Беше изрјаден пастир стаду Христовом. Но када га савлада старост и замореност, повуче се опет на Синај, где предаде душу своју Богу и прими венац славе међу великим јерарсима. Живео и скончао у VI веку.
Свештеномученик Астије, епископ драчки Пострадао у време Трајаново. Најпре бијен оловним прутовима, а потом обнажен, и наг распет на дрво. Наго тело његово би намазано медом, да би га осе и стршљенови уједали. У највећим мукама свети Астије славећи Бога издахну, и прими два венца, и као мученик и као јерарх.
Свети Свештеномученик Јоаникије Липовац, Митрополит Црногорско-приморски, рођен је 16. фебруара 1890. год. у Столиву у Боки Которској од родитеља Шпира Липовца и Марије Дамјановић. Основну школу завршио је у Прчњу, класичну гимназију са матуром у Котору, Православни богословски завод у Задру и Филозофски факултет у Београду. У Београду је положио и професорски испит из богословских предмета. Рукоположен је у чин ђакона 8., а у чин презвитера 10. новембра 1912. год. од епископа бококоторског и дубровачког Владимира Боберића. Од 1912. год. до 1918. год. био је протски капелан у Котору, а потом парох у Ластви. Од 1919. год. до 1925. год. био је суплент гимназије на Цетињу, нижој женској школи, женској учитељској школи и Цетињској богословији. Од 1925. до 1940. год. био је професор Прве мушке гимназије у Београду. Као удов протојереј изабран је за Епископа Будимљанског крајем 1939. год., замонашен у манастиру Раковици од Митрополита Скопског Јосифа и произведен у чин игумана. Хиротонисан је за Епископа у београдској Саборној цркви 11. фебруара 1940. год. од Патријарха Српског Гаврила, Митрополита Скопског Јосифа и Епископа Зворничко-тузланског Нектарија. Исте године 10. децембра на ванредном заседању Св. арх. сабора, изабран је за Митрополита Црногорско-приморског. Митрополит Јоаникије је управљао Црногорско-приморском епархијом за вријеме Другог свјетског рата, сарађивао је са италијанским и њемачким окупатором и подржавао активно четнички покрет. Цетињска богословија је радила једина од свих пет богословија у Српској Патријаршији. Са седамдесет својих свештеника покушао је да избјегне из земље пред налетом комунизма, али није успио. Сви свештеници су стријељани у Зиданом мосту, а Митрополит Јоаникије је пребачен у Аранђеловац и ту је убијен јуна 1945. Гроб му је до данас остао непознат. Свештеномученик Јоаникије је столовао од 1940. до 1945. год.
Георгије Богић (6. фебруар 1911. – 17. јун 1941.) јереј Српске Православне Цркве и парох у Нашицама. Родио се у Суботској крај Пакраца. Богословију је завршио у Сарајеву, а рукоположен је 1934. у Пакрацу. Пре доласка у парохију Нашице, служио је у парохијама Мајар и Боломчани. О убиству Георгија Богића пише Виктор Новак у својој књизи Магнум Кримен, да је за његову смрт крив католички фратар Сидоније Шолс. Виктор Новак наводи да је Сидоније Шолц „на најзверскији начин наредио убиство месног пароха Ђорђа Богића.
▲ ИДИ НА ВРХ СТРАНЕ ▲
Питања и одговори | © Микро књига 1984-2024