МК
Православни подсетник
Јануар 04.
Света великомученица Анастасија
Света великомученица Анастасија Ова славна јунакиња вере Христове роди се у Риму у дому сенаторском и богатом, од оца паганина и мајке хришћанке. Од ране младости прилепи се љубављу ка Господу Исусу, руковођена у науци Христовој неким благочестивим учитељем Хрисогоном. Приморана оцем Анастасија ступи у брак с неким незнабожачким властелином Публијем. Но, изговарајући се на женску болест, она никако не хте с њим ступити у телесне везе. Због тога је муж горко мучаше затвором и глађу. А још веће муке удари на њу, када дознаде, да она тајно одлази у тамнице хришћанским мученицима, односи им понуде, служи им, пере им ране, дреши узе њихове. Но Божјим Промислом би ослобођена од опаког мужа. Послан би Публије царем у Персију, па путујући морем, утону. Тада света Анастасија поче слободно служити мученим хришћанима и својим великим наследством тешити сиромахе делећи им милостињу. Једном цар Диоклецијан беше у граду Аквилеји, па нареди, да му доведу исповедника Христова Хрисогона. Овога праћаше на путу светог Анастасија. Хрисогону светом би одсечена глава по царевој заповести. Тада пострадаше и три сестре, Агапија, Хионија и Ирина (в. 16. април): прве две бачене у огањ, а трећа стрелом прострељена. Њихова тела узе света Анастасија, зави у бело платно и многим ароматима обложив, чесно сахрани. Потом Анастасија оде у Македонију, где помагаше страдалницима Христовим. Ту би распозната као хришћанка, због чега би ухваћена и вођена на саслушања и истјазања код разних судија. Желећи умрети за Христа љубљенога, Анастасија непрестано вапијаше у срцу к Њему. Некакав началник жречева Улпијан хтеде се похотљиво коснути тела свете Анастасије, но ослепе наједном и издахну. Осуђена на смрт глађу светог Анастасија прележа у тамници тридесет дана без хране, хранећи се једино сузама и молитвом. Потом стављена у лађу са још неколико хришћана да буде потопљена, но Бог је и од те смрти сачува. Најзад би над огњем привезана ногама и рукама за четири коца, те предаде Богу душу своју свету. Пострада и пресели се у Царство Христово 304. године.
Тропар
Света великомученица Анастасија
(глас 4): Овчица Твоја Исусе, Анастасија, зове силним гласом: „Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.“ Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.

Света мученица Теодотија с три детета Оставши младом удовом с три чеда своја, Теодотија се сва предаде служби Богу и васпитању деце своје, у вери благочестивој. Код ње становаше света Анастасија, када беше у Македонији, и заједно с њом обилажаше узнике Христове по тамницама. Изведена на суд Теодотија дерзновено исповеда Христа Господа. Тада би послана антипату витинијском Никитију. Кад се један бестидни незнабожац хтеде дотаћи тела њеног, угледа наједанпут ангела Божјег крај ње, и би ударен од ангела. На смрт осуђена и у зажарену пећ бачена заједно са троје деце своје света Теодотија чесно сконча живот свој и пређе у Царство славе вечне.
Свети Никифор Лепрозни (или Губави) Рођен као Николај Дзанакакис у сељачкој породици, у селу Сирикари, у западном дијелу Крита. У тринаестој години родитељи су га послали у град Хања да изучи берберски занат. Тада су се код њега појавили први знаци губе. У то вријеме Крићани су губавце тјерали на полуострво Спиналонга, и зато, кад је у његовој шеснаестој години болест постала примјетна, Николај је отишао у Александрију, гдје је наставио да ради као берберин. Када се губа почела појављивати на рукама и лицу, један јереј га је посавјетовао да иде на острво Хиос, гдје је било лјечилиште и карантин за лепрозне болеснике, који је подигао Анфим (Вајанос). Николај је на Хиос дошао 1914, кад је имао 24 године. Тамо се за Николаја отворио простор за врлинско усавршавање. Преподобни Анфим га је рукоположио за инока, давши му име Никифор. Он је имао послушање у башти и воћњаку, и био је први пјевач у храму. Касније је због болести, Никифор изгубио вид. За безгранично трпљење и љубав према ближњему, Господ је дао Никифору дар пророковања и утјешитеља невољника. Кад се упокојио, 4. јануара 1964. године од његових мошти се осјетило благоухање. Многобројна чудеса, која су се десила по молитвама светога, записао је његов ученик отац Евменије.
Тропар
Свети Никифор Лепрозни
Теби, који живео у пустињи. Препдобни Никифоре, лепрозни победниче, ти, који си непрединим духовним борбама задобио стрпљење, па су се и анђели дивили твом монашком подвигу и јунаштву. Ти си Нови Јов, јер си издржао тешке муке и бол, а при том си увек прослављао Господа... А сада си овенчан вечном славом, која је дар Духа Светога. Због својих духовних врлина, постао си велики чудотворац. И зато се радуј, утешитељу нвољника, јер си стуб Православља. Радуј се храбри утешитељу монаштва и духовни руководиоче. Радуј се ти који нам уливаш оптимизам, чудесно пријатним мирисом који се шири из твојих светих моштију.
▲ ИДИ НА ВРХ СТРАНЕ ▲
Питања и одговори | © Микро књига