Велика Среда „Знате да ће за два дана бити Пасха, и Син Човечији биће предан да се разапне." Матеј 26,1. Данас је Велика Среда. Страшни Дан. Од свих злочина, грехова и гнусних дела која је човечанство починило на Велику Среду сећамо се најгнуснијег и најстрашнијег. То је Јуде Искариота издаја Господа нашег Исуса Христа. Велики Дани Страсне Седмице говоре нам, не о прошлости, него о вечном, о ономе што је било, јесте и биће. Симбол вечне издаје је Јуда, чијег се чудовишног чина сећамо на Велику Среду. Јудино издајство је збир свих издаја, а његова личност – уопштена личност сваког издајника. Готово да је заједничка именица: Јуда једнако је издајник. Јуда издаје не само учитеља и друга. Не само онога у кога је он поверовао и за којим је кренуо, он издаје Бога, Творца, онога ко му је дао све – живот, тело, душу, веру, ум, срце, способност да воли и мрзи. Како се ту не сетити сатане, највећег међу анђелима, који се, пошто је био прво биће и налазио се од свега ближе Богу, због своје гордости сурвао у бездан. Пад Луцифера и Јудина издаја у суштини су једно исто – страшни догађај Велике Среде. Иначе, баш због тога ми хришћани током читаве године поштујемо пост у среду сваке недеље. Онај који то не чини солидарише се са Јудом и као он – издаје самог Христа. Према Јудиној издаји не сме се односити сувише лакомислено: кажу, тај лош човек поступао је неправилно, а ја на његовом месту не бих тако учинио. А како? Јесте ли у то сигурни? Откуд таква сигурност? Колико пута ми у животу чинимо издају – велику и малу? И колико пута смо ми у последњем ХХ веку издали оно у шта смо веровали? Године 1917. ми, Руси, издали смо Цара и Цркву. Бољшевици су чак планирали да поставе споменик Јуди. Али, нису се на томе зауставили и 1991. поново су издали – овај пут социјализам и социјалну праведност. Или је то урадио неко други? А нисмо ми сами? Нису ли наши преци? Јуда – то је озбиљно. Ако га избегнемо и у журби повичемо: то није о нама, ми никога не издајемо – то неће помоћи. Издавали смо, издајемо и још ћемо издавати. Авај. Човек је створен као слободан, а не као роб. Зато он може да каже Богу, духу, другом човеку – да, а може и не. Може да буде веран, а може и да изда. Слобода је тешко бреме. Нема ништа теже од моралног избора. Зато се не треба зарећи: човеку је својствено да издаје. Човеку је својствено да пада, човеку је својствено да чини преступе. А Христа није само Јуда издавао. Три пута се од њега одрицао и сам апостол Петар. Јасно је да се он бојао. Али ипак… И у чему се апостол Петар разликује од Јуде? То што се Јуда обесио, а Петар покајао. И Павле-Савле прогонио је Христа и његове ученике, мучио их. Ипак, и Петар и Павле су се покајали… и постали главни првоапостоли. Стога је све у покајању. И за ’17. и за ’91. Док се не покајемо, ми смо Јуде. Значи, ми ћемо издавати изнова и изнова. Велика Среда је баш онај моменат кад треба да доносимо најважније одлуке: верност или издаја? - Александар Дугин
Ово је била Дугинова директива о Великој Среди и метафизици издаје. Није важно када и са које тачке ћемо се окренути Христу. Важно је да се то деси. А покајање је важније од врлине.

Преподобни Јован Ученик св. Григорија Декаполита. У време иконоборне јереси цар Лав Јерменин стави овога Јована на муке заједно са његовим учитељем Григоријем и са св. Јосифом Песмописцем. Када Григорије сконча свој земаљски живот, Јован постаде игуман манастира Декаполитовог у Цариграду. Поставши игуман он усугуби свој подвиг ради царства Божјег. Скончао мирно око 820 год. А по смрти сахрани га св. Јосиф чесно близу гроба св. Григорија. TROPAR:0501

Свети мученик Јован Нови Јањински Родом из Јањине, негдашње престонице цара Пира. Када његови сиромашни родитељи помреше, тада се млади Јован пресели у Цариград и тамо продужи свој занат (јер занатлија беше). Не много пре тога Турци беху освојили Цариград, и многи од хришћана из страха беху се одрекли Христа и примили Мухамедову веру. Св. Јован имаше своју радњу баш међу оваквим потурицама. У колико млади Јован више гораше љубављу према Христу Господу у толико се јаче испољаваше као хришћанин пред овим издајницима Христа. И поче се с њима препирати о вери, па најзад и укоревати због издаје Христа. Тада га они одвукоше пред суд и лажно оптужише као тобож да је он био раније примио Ислам, па се сад поново вратио у хришћанство. Пошто би мучен и тучен штаповима и гвозденим шипкама, вргоше га у тамницу. Други дан — беше дан Васкрса Христова — поново га поведоше на истјазање, а Јован изађе радосно певајући: „Христос воскресе из мртвих!“ Мучитељима својим он храбро рече: „чините што хоћете, да би ме што пре послали из овог кратковременог живота у живот вечни: роб сам Христов, Христу следујем, за Христа умирем, да би с Њим живео!“ После тога Јован би везан у синџире и доведен на спалиште. Видећи огањ велики, спремљен за њега, Јован сам потрча и скочи у пламен. А мучитељи његови смотривши како он воли смрт у огњу, извукоше га из огња и осудише на посечење мачем. Када му одсекоше главу, бацише и главу и тело у огањ. Доцније хришћани разгрнуше пепео и сабраше неке остатке његових чесних и чудотворних моштију, и сахранише их у Великој Цркви у Цариграду. Тако сконча смрћу мученичком и прими славни мученички венац свети Јован Јањински 18 априла 1526 г.

Свети мученици Виктор, Зотик, Зинон, Акиндин и Северијан Сви намучени у време цара Диоклецијана. Беху незнабошци док не видеше муке св. Ђорђа великомученика. Но видећи те муке, и храброст овога славног мученика, и чудеса многа која се појавише тада, они примише веру хришћанску, за коју ускоро и пострадаше, и славом увенчани бише.