Читање из Светог Писма за данашњи дан

Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

	Април 2024.
1	Понедељак
2	Уторак
3	Среда
4	Четвртак
5	Петак
6	Субота
7	Недеља
8	Понедељак
9	Уторак
10	Среда
11	Четвртак
12	Петак
13	Субота
14	Недеља
15	Понедељак
16	▶ Уторак
17	Среда
18	Четвртак
19	Петак
20	Субота
21	Недеља
22	Понедељак
23	Уторак
24	Среда
25	Четвртак
26	Петак
27	Субота
28	Недеља
29	Понедељак
30	Уторак

2,17-18

Вера Христова: спасава људе од греха, смрти и ђавола, преображава их у вечна богослична бића, испуњује их самим Богом и Господом Христом, те светле у свету као небеска светила. Та вера и јесте свевредност ради које се свети апостол непрестано жртвује, непрестано приноси себе на жртву свесожења. И то чини са радошћу. Па и то није све, него и од хришћана, ради којих страда, он захтева да се радују његовим страдањима. Таква је сила вере Христове. Она чини да се свети апостол радује својим страдањима за њу, па и друге позива на ту радост, као на неку божанску гозбу. "Радост спасења" (Пс. 50,12) је изузетна радост у овом свету; за њу знају једино хришћани. Зато свака жртва ради спасења изазива радост у души хришћана. Хришћани се радују своме, и свачијем спасењу, и свему што доприноси томе. И филиписки хришћани се радују своме спасењу, и радују се што свети апостол има у срцу толико христолике љубави да се непрестано жртвује за њих. Да не би туга због његових страдања помрачила њихову "радост спасења", славни апостол одлучно захтева од њих: "радујте се са мном": ја се радујем своме страдању због вашег спасења; и ви се заједно са мном радујте моме страдању. Јер нема ништа вредносније, и стога ништа радосније, него спасти боголико биће људско од робовања смрдљивом греху, смрти и ђаволу.

2,19

Радост светог апостола, у чему је? Да чује о хрншћанима како напредују у подвигу спасења, у животу у Христу. А туга, и мука, спопада свебрижно срце његово, ако нису ревносни на путу спасења. Знак истинске еванђелске љубави према људима јесте: веселити се њиховом спасењу, а туговати када се спотичу, падају и пропадају. Та љубав је увек дирљиво саосетљива, жалостива и милостива.

2,20

Спасење других, главна је брига људима еванђелске љубави, еванђелске осетљивости и саосетљивости. Том бригом су стално обузети свети алостоли. Али је мало таквих људи, људи који су исте душе с њима - ἰσόψυχοι, исте мисли, исте осетљивости, исте свебрижности о спасењу других. Откуда то?

2,21

Отуда што "сви траже што је њихово, а не што је Христа Исуса": сви се укопали у себичну бригу о себи, саможиво затворили себе од других, те никога сем себе нити виде нити осећају. Али, себично тражећи "што је њихово" и бринући само своју бригу, они губе и себе и оно што је њихово. По свеистинитој речи Свеистинитога: "Ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је" (Мт. 16,25). А ко у еванђелској бризи христовском љубављу жртвује душу своју за спасење ближњих, сачуваће је за живот вечни (ср. Мт. 16,25; Јн. 12,25). Јер шта је то "што је Христа Исуса", што је Христово? То је, најкраће речено: из љубави жртвовати себе за људе, и тако их спасти од греха, смрти и ђавола, и дати им живот вечни (ср. Јн. 3,14-17). То је оно што само Господ Христос даје свету, и нико други, и стога је то искључиво Христово: τὰ [τοῦ][7] Χριστοῦ Ἰησοῦ. Имајући то као дар од Господа Христа, хришћани су дужни да то предају и другима, тојест да се брину за спасење ближњих. Та брига је истински еванђелска брига о људима. Свака друга брига о људима далеко је ниже врсте. Или боље: брига о људима која посредно или непосредно не доприноси ништа њиховом спасењу, нема никакве праве вредности.

2,22-24

Ето човека, Тимотеја, који је ἰσόψυχος, једне душе са светим апостолом, и зато једне бриге са њим око спасења ближњих. То је показао служећи апостолу у светом Еванђељу као дете оцу. У томе је еванђелски залог да ће се "истински бринути" за Филипљане. Радећи ревносно и истрајно на Еванђељу, он је стекао огромно еванђелско искуство. То еванђелско искуство: δοκιμὴ, сачињава суштину његове личности, његовог карактера, његовог поштења. То искуство је заједничко свима еванђелским трудбеницима. Оно их сједињује у једну душу, те су они, иако различитих еванђелских дарова, увек једне душе међу собом: ἰσόψυχοι. Све што раде, раде уздајући се у Господа, свесни да свебрижни Господ увек с љубављу промишља о свему што је њихово, како о најкрупнијем тако и о најситнијем.