МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма за данашњи дан
Преподобни Јустин Ћелијски: Тумачење посланице Филипљанима
Божић следећи
Васкрс следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Јануар 2020.
1   Среда
2   Четвртак
3   Петак
4   Субота
5   Недеља
6   Понедељак
7   Уторак
8   Среда
9   Четвртак
10   Петак
11   Субота
12   Недеља
13   Понедељак
14   Уторак
15   Среда
16   Четвртак
17   Петак
18   Субота
19   Недеља
20   Понедељак
21   Уторак
22   Среда
23   Четвртак
24   Петак
25  ▶ Субота
26   Недеља
27   Понедељак
28   Уторак
29   Среда
30   Четвртак
31   Петак

2,12

Ради спасења света Господ Христос је постао "послушан до саме смрти, и то смрти крсне", зато и хришћани треба да буду послушни у свему што се односи на њихово спасење. То је њихова свагдашња дужност, а пример им је сам Спаситељ. Та њихова свагдашња дужност, та њихова даноноћна послушност је у овоме: "Градите спасење своје са страхом и трепетом". "Градите", јер сте ви сами градитељи свога спасења. Истина, све што је потребно за спасење налази се у Спаситељу: сва света средства и све свете силе. Ваше је да их вером добијете. И да од те грађе градите своје спасење помоћу осталих еванђелских врлина; да је уграђујете у душу своју, у срце своје, у савест своју, у све биће своје, у сав живот свој. И тако саградите себи "кућу вечну на небесима" (2. Кор. 5,1). Она се гради овде на земљи, а по грађи - сва је небеска, и по трајању - сва вечна. При грађењу, страх и трепет су вам главни сарадници. Страх и трепет од тако узвишених, божанских светиња спасења; а пре њих - страх и трепет од самог свебожанског Спаситеља, оваплоћеног Бога Логоса. Тај свештени страх и трепет су ваше очи, ваш вид спасења; без њих се ваше спасење не може ни градити, ни саградити. Колико је видовитости, колико страха и трепета потребно човеку, да би сваку светињу спасења, сваку свету тајну спасења употребио беспрекорно и свето! Исто тако, колико је те видовитости потребно да би у грађењу своје душе, своје "вечне куће", могао достојно и богодолично уградити све свете врлине еванђелске!

"Градите спасење своје са страхом и трепетом", јер вас са свих страна вребају зли дуси, и даноноћно наваљују на вас кроз разне грехе, саблазни, искушења, еда би на неки начин из ваше грађевине спасења или извукли неки камен, или је оштетили, или поткопали, или срушили. Страх и трепет спасења умножавају се упражњавањем еванђелских врлина, држањем заповести Господњих. Еванђелска је истина: што врлине саграде, то греси разграде, ако се стално не бди и не стражи. Свака мисао, и поглед, и поступак или доприноси нашем спасењу или шкоди. Са каквим онда страхом и трепетом треба мотрити на сваки покрет своје душе, на сваку мисао, на свако осећање, на сваку жељу! Живот нам се даје за зидање зграде спасења нашег, и то - вечне зграде на небесима. Са колико нам онда страха и трепета ваља испунити сваки наш дан на земљи и сваку ноћ! не, него сваки тренутак дана и ноћи, јер смрт може изненада наићи, а зграда спасења нашег, авај! или недовршена, или напукла, или тек започета! Време живота које нам се даје на земљи "искупљује се" божански целисходно само ако "мудро живимо" (Кол. 4,5), тојест ако га употребљавамо на своје спасење.

Неопходно је, вели свети Златоуст, са страхом и трепетом градити своје спасење, јер живећи без сраха ништа се племенито и чудесно не може урадити. И апостол није само рекао: "са страхом", него је додао: "и с трепетом", - трепет је врхунац страха -, желећи да Филипљане учини што пажљивијима. Такав страх имао је сам апостол Павле. Зато и вели за себе: бојим се да како другима проповедајући сам избачен не будем (1. Кор. 9,27). У самој ствари, ни житејски се послови - τὰ βιωτικά - не могу свршавати без страха, утолико пре духовни - τὰ πνευματικά. Реци ми, ко се научио књизи без страха? ко је постао вичан занату без страха? А кад нам је тамо где не вреба ђаво већ само смета лењост, потребан такав страх да бисмо отстранили једино природни нехат, - како онда можемо без страха изградити своје спасење при таквом ратовању, при толиким препрекама? А на који се начин може родити у нама тај страх? Ако будемо имали на уму: да Бог свуда присуствује, све чује, све види, не само дела и речи, него и све што се збива у срцу и у дубини душе. Ако тако пастројимо себе, онда ништа рђаво нећемо ни учинити, ни рећи, ни помислити. Ето, реци ми, када би ти стално стајао крај свог старешине, зар не би стајао са страхом? А како ти, стојећи пред Богом, смејеш се, зеваш, не бојиш се и не трептиш? Не занемаруј Његово стрпљење; Он дуго трпи, да би те привео покајању; зато, ма шта радио, ради свестан свудаприсутности Божје. Јер Бог стварно присуствује свуда. Стога, јео ти, или се спремао за спаиање, или се гњевио, или отимао, или се веселио, или што друго радио, - помисли на присуство Божје, па се никад нећеш предати смеху, никад запалити гњевом. Ако стално будеш мислио на присуство Божје, онда ћеш стално бити у страху и трепету, као да стојиш поред самог Цара. Зидар, макар био искусан и врло стручан, ипак стоји са страхом и трепетом, бојећи се да не падне са грађевине. И ти си поверовао, учинио многа добра, узишао на висину: држи се чврсто, стој са страхом, и мотри будно да се не омакнеш одатле. Јер је много духова зла који желе да те оборе.[6]

2,13

Од почетка до краја спасења човеково је богочовечански подвиг и дело: у њему учествује и Бог и човек. Ако човек гради своје спасење, Бог му непрестано сарађује, те он све што чини - Богом чини, и све што хоће - Богом хоће. Зато богомудри апостол благовести: "Бог је који чини у вама и да хоћете и да чините оно што му је угодно", што Му је по вољи. А шта је то што је Богу угодно, што Му је по вољи? То је: наше спасење. Јер је човек, боголики створ Божји, сав мио Богу, сав - осим греха што је у њему. А спасење и јесте подвиг који човека спасава од греха, и тако га чини угодним Богу, по вољи Богу, милим Богу. Први човек који је потпуно без икаквог греха, и толико јачи од свакога греха да није могао пасти ни у какав грех, и стога постао Спаситељ од греха, јесте Богочовек Христос. Зато је он први човек који је потпуно по вољи Богу Оцу. То Бог Отац објављује свету на изузетно очигледан и убедљив иачин и при Спаситељевом крштењу и при Преображењу, говорећи: "Ово је Син мој мили који је по мојој вољи - ἐν ᾧ εὐδόκησα (Мт. З,17; Мк. 1,11; ср. Лк. 3,22; Мт. 17,5). Сва Божја εὐδοκία је у Господу Христу. Са Његовом појавом у нашем човечанском свету, јавила се и она (Лк. 2,14; Еф. 1,9). Од Њега ми смо дознали какав је човек "по вољи" Богу Оцу. Какав дакле? Христов човек, човек који се у Христа крстио и у Христа обукао, и тако постао христолики човек (ср. Гал. 3,27; 4,19; Рим. 8,29). Само оно што је у нама од Спаситеља Христа, угодно је Богу, по вољи је Богу. А то је на првом месту: наше спасење од греха, смрти и ђавола. Стога је Богу мио сваки човек који гради спасење своје са страхом и трепетом. Све што се у нама, и из нас, бори против греха, од Бога нам је: боголика душа, свете тајне и свете врлине. Када наша боголика душа чезне за спасењем, то она чини што је њена боголика природа вуче ка Богу и светињама Божјим. А ту богочежњивост нашу појачава сам Бог кроз свете тајне и свете врлине. И човек, непрестано помаган Богом, и чини "оно што је угодно Њему". Само непрекидна сарадња Бога и човека у подвигу човекова спасења осигурава човеку спасење од греха, смрти и ђавола. Ту је божанско и човечанско тако сједињено, тако измешано и сапроникнуто и сапрожето, као душа са телом. Да, то је и природно у Цркви која је тело Божје: у њој све своје човек доживљује и обавља Богом; све човеково је скроз-наскроз прожето Богом: и воља, и срце, и душа, и делатност; све увек бива у категорији богочовечјег, зато све и носи на себи печат богочовечности. Да, богочовечност је знак по коме се распознају хришћани и у овом и у оном свету.

Хотећи и чинећи "оно што је у Христу Исусу" (Флп. 2,5), ми чинимо оно што је угодно Богу: спасавамо се Спаситељем. Јер је Он и спасење наше и "узрок вечнога спасења" свима који су Му послушни (ср. Јевр. 5,9). А што је при томе Бог тај који чини у нама да хоћемо и чинимо оно што је Њему угодно, Њему по вољи, да ли то спутава или уништава нашу слободну вољу? Не, то нитл спутава, нити уништава нашу слободну вољу. То само означава богочовечанску сарадњу Божје и наше људске воље: наша се воља добровољно потчињава Божјој вољи да је води путем спасења; и ова је љубављу води и руководи, подржава и снажи, усавршава и обожује. При том богочовечанском подвигу спасења свога, човек увек остаје човеком, и Бог - Богом; човек се постепено обожује дејством благодатних сила Божјих, увек остајући у границама своје човечанске природе. Савршен пример богочовечанске сарадње Бога и човека, Божјег и човечјег, имамо у самом Богочовеку, Господу нашем Исусу Христу. У Њему је човечанска воља потпуно обожена Божанском, али су и једна и друга занавек остале у својим природама и у својим границама.

2,14

"Све чините без гунћања и двоумљења", јер је тако судбоносно и важно по наше спасење: свака наша реч, свака мисао, свако осећање, сваки поступак. Да бисмо то постигли, потребно је да сву вољу своју добровољно потчинимо свесавршеној вољи човекољубивог Спаситеља. Онда ћемо с радошћу, без двоумљења и без одлагања свагда чинити све што Спаситељ хоће од нас. Јер нема ничег што Спаситељ захтева од нас ради спасења нашег да није божански савршено, божански спасоносно, и човечански приступачно, човечански остварљиво. Остварити оно што долази од Спаситеља, у томе је спасење човеково, у томе и бесмртна величина његова. Јер га спасење сједињује са Спаситељем, са Богом. А шта је веће од тога? Није ли то једина права величина људског бића; то, и ништа друго под небом и над небом? Зато христочежњив човек и гради своје спасење "са страхом и трепетом", свесрдно и радосно чинећи све што чудесни Спаситељ захтева од њега.

2,15

Само градећи своје спасење "са страхом и трепетом", и чинећи "без гунђања и двоумљења" све што је еванђелско, хришћани постају "без мане и чисти", и то - "усред рода изопаченог и поквареног" који се дави у гресима и распада у страстима. Грех је опака сила која изопачи човека, окрене и преврне све у њему; и он, боголико створење, грехољубљем стрмоглављује себе у мрачно царство зла где се робује незајажљивим страстима. А хришћани, спасавајући се од греха, исцељују своју душу од болести, повраћују јој целост, постају ἀκέραιοι = цели, целостни, читави, и не допуштају да им страсти кваре, разједају, мрве, распарчавају душу. Тако постају "беспрекорна деца Божја": њихово је боголико биће васцело устремљено ка Оцу њиховом, Богу, коме хитају кроз свете тајне и свете врлине спасења. Помоћу ових светих сила спасења они одбијају од себе грехе и страсти, не допуштају им да се увуку у душу, у савест, у ум, и тамо изазову кварење, труљење, распадање. Тако они чувају и одржавају целостност, интегритет и душе, и савести, и ума. А таква душа, таква савест, такав ум: и хоће, и мисли, и чини само оно што је божанско, бесмртно, вечно; оно што је Богу угодно. Да, хришћанин бити није друго него непрестано вољу Христову творити, и тако у свему Богу угађати.

Чисти, без мане, беспрекорни "усред рода изопаченог и поквареног" хришћани светле у њему "као светила" небеска, као звезде. Што су светила небеска у свету, то су хришћани у роду људском: осветљавају путеве који воде људе спасењу од греха, смрти и ђавола, и одводе их Богу, вечном животу и божанском савршенству. Бог и Господ Христос је једина "истинита Светлост" (Јн. 1,9); испуњени Њиме, хришћани светле у тами овога света као неугасива божанска светила. Све што је Христово у њима, само од себе зрачи божанском светлошћу коју никаква тама не може обузети, ни угасити. Отуда најсавршенији хришћани, Светитељи, чудесно и чудотворно зраче и светле, и осветљавају нам свима путеве спасења.

2,16

Хришћани су беспрекорни, чисти, без мане, и светле у свету само "држећи реч живота". Шта је "реч живота"? - Еванђеље Господа Христа, а најпре Он сам који се назива Реч живота (ср. 1. Јн. 1,1). Јер је живот по пореклу и по суштини сав од Њега, толико сав од Њега, да је живот - Њиме живот (ср. Јн. 1,1-4), То Му даје право да изјави о себи оно што никада нико од људи није могао нити смео да изјави о себи: "Ја сам живот" (Јн. 14,6; 11,25). Као такав, Он и има силе која савлађује сваку смрт и оживљује човека из свих смрти. Све Његове речи животворне су, "дух су и живот су" (Јн. 6,63), јер долазе од Њега, Бога Речи, Речи живота. Држећи Његове божанске речи, хришћани живе божанским животом "усред рода изопаченог и поквареног", и светле у њему "као светила". Такав живот хришћана је оно што ће сачињавати апостолову хвалу на Страшноме суду "у дан Христов". Јер их је он томе животу привео, и у њему их поукама својим одржавао. На тај начин, његово трчање и труд неће бити узалуд.
▲ ИДИ НА ВРХ СТРАНЕ ▲
Контакт