Manje znači više

Delphi ne nameće konvenciju o imenovanju prefiksa već je koristi za objašnjavanje namene korišćenja podataka, umesto za deklarisanje tipova. Pravila dodeljivanja imena su korisna kada postoje ograničenja dužine imena promenljivih, kada strukturno programiranje nameće upotrebu globalnih promenljivih, a prevodilac ne može da iza?e na kraj sa pogrešnim korišćenjem podataka. No, već mnogo godina ništa od pomenutog ne stvara probleme. Objekti omogućavaju da izbegnemo korišćenje globalnih promenljivih, ograničenje dužine imena promenljivih ne postoji, a prevodioci ne dozvoljavaju pogrešnu upotrebu podataka. Zbog toga se u Delphiju komplikovana pravila dodeljivanja prefiksa izbegavaju kao izlišna. Umesto da pokušavate da ih sve držite u glavi, možete da se usredsredite na programiranje.

Najbolje tehnike

Jedna izreka kaže: "Kada čoveku daš ribu, nahranio si ga danas; ako ga naučiš da lovi ribu, nahranićeš ga za ceo život". Isto važi i ovde. Naučite dvadesetak prefiksa i čim izmisle nove, moraćete da naučite još dvadesetak; stvarno ćete biti "siti" onoliko dugo koliko "živi" jedna grupa prefiksa.

Me?utim, ako se držite nekoliko zdravorazumskih pravila koja se lako pamte i lako primenjuju, to će vam pomoći da pišete čist, dosledan kôd.

1. Imenujte procedure pomoću imenica i glagola. Glagol opisuje akciju, a imenica opisuje podatke sa kojima se radi. Ukoliko upotreba glagola ne dolazi u obzir, onda se verovatno radi o podacima.
2. Obezbedite da procedura radi samo jedan posao, ali dobro; naziv tog posla treba da stavite u ime procedure.
3. Neka metode budu kratke i neće biti mogućnosti da pomešate promenljive.
4. Kada su metode kratke, manja je mogućnost da do greške do?e na nivou procedure.
5. Ne koristite globalne promenljive.
6. Izbegavajte skraćenice - upotrebljavajte cele reči.

To je to. Potrebno je malo vežbe da bi se pisale kratke funkcije, ali ćete, ako to uradite, manje vremena trošiti na otklanjanje grešaka. Korišćenje celih reči, imenica i glagola samo znači da treba da se opredelite za čitljivost. IzracunajPorez , OtvoriBazuPodataka ili OcitajSvojstvo jesu razumljive deklarativne naredbe. Zaista, potrebno je nešto vežbe, ali verujte da je ovo najbolji način koji će se kasnije isplatiti.

Konvencije

Iako ne postoje tajanstveni prefiksi, kao što je lpsz , programeri Inprisea se pridržavaju nekoliko pravila koja ćete i vi smatrati korisnim. Na primer, kada je nešto tip, dobija prefiks T , npr. TForm . Kada uklonite T , dobićete Form , što je zgodno ime za promenljivu, a i odmah vam kaže klasu objekta. Za drugi primer uzećemo polja. Polja u ovom kontekstu označavaju privatne podatke. (U odeljku "Specifikatori pristupa" saznaćete više o privatnim podacima.) Imenima polja se dodaje prefiks F ; ispustite ga i dobićete zgodno ime za svojstvo. (O svojstvima govorimo u odeljku "Dodavanje svojstava klasama".)

Poslednje pravilo o kome ćemo govoriti nalaže da članovi nabrojanog skupa dobijaju za prefiks prvi od dva inicijala u imenu skupa (Delphijevi nabrojani skupovi obično imaju ime sastavljeno od dve reči sa početnim velikim slovima). Evo jednog primera iz klase Form:

type TFormStyle = (fsNormal, fsMDIChild, fsMDIForm, fsStayOnTop);

FormStyle je svojstvo objekata klase TForm, odnosno obrazaca. Obratite pažnju na prefiks T . Ako poznajete ime tipa, lako ćete saznati i ime instance. Instanca promenljive tipa TFormStyle biće FormStyle . Primećujete li da svi članovi nabrojanog skupa imaju prefiks fs ?

Ovim završavamo sa pravilima. Podsetimo se, Delphi ih ima tri: prefiks za polja, tj. za privatne podatke je F , prefiks tipova je T , a prefiks članova nabrojanog skupa čine inicijali koji predstavljaju njihov važeći tip. Ova pravila se preporučuju, ali nisu obavezujuća. Konvencije su korisne samo ako vam život čine lakšim, ako se lako pamte, ako su bezmalo univerzalno primenljive i ako poboljšavaju vaš proizvod.

Grafičko okruženje

Proizvod koji je inače pristojan može da propadne zbog lošeg grafičkog okruženja. Kada vaš šef ili, ne daj bože, naručilac zapita kako napreduje projekat, malo će vredeti vaše nabrajanje klasa i navo?enje količine napisanog koda. Pokažite im makar i nestabilno, ali profesionalno ura?eno grafičko okruženje, i odmah će uslediti aplauz.

Programeri dobro znaju da dizajn grafičkog okruženja neće sam od sebe rešiti zadatak, ali isto tako znaju da on utiče na prodaju programa. Na svu sreću, Delphi je odlična alatka za pravljenje grafičkog okruženja, kao i solidnih, objektno orijentisanih temelja. Biblioteka vizuelnih komponenata (VCL) uglavnom sadrži izvorni kôd Object Pascala. Isti kôd kojim je napravljen Delphi na raspolaganju vam je za pravljenje aplikacija u njemu.

Delphi Super Page na Internet adresi http://delphi.icm.edu.pl/ u vreme pisanja ovog teksta sadržala je 5796 datoteka sa komponentama. To je pravo mesto za nalaženje potrebnog koda.

Grafičko radno okruženje sadrži vizuelne efekte koji se postižu kombinovanjem koda i podataka iz različitih resursa, kao što su slike, video i audio sekvence, fontovi i boje. Pošto je Delphi objektno orijentisan jezik, već postoji možda desetine hiljada komponenata pisanih u izvornom kodu, a još mnogo će ih biti napravljeno. Delphijevo okruženje se dovoljno lako koristi, pa bi i umetnik (koji nije programer) mogao u njemu da za vašu aplikaciju pravi remek-dela. Jedan primer privlačnog grafičkog okruženja vidite na slici 2.1. To je Web strana za softverski proizvod PensionGold, napravljena u Delphiju. Kada se uzme u obzir važnost vizuelnih efekata, prosto je neverovatno koliko malo kompanija zapošljava profesionalne umetnike za dizajniranje grafičkog okruženja.

Ako sprovedete postupak koji sledi, upoznaćete novu komponentu u Delphiju, TWebBrowser .

U koraku 9, kada pokrenete demonstracioni program, moraćete da budete povezani na Internet da biste mogli da pristupite Web strani.

1. Pokrenite Delphi 6. Automatski će se otvoriti nov projekat.
2. Dovedite podrazumevani obrazac u prednji plan. (Pomoću tastera F12 prebacujete se na obrazac ili na editor koda.)
3. Na paleti komponenata pritisnite jezičak kartice Internet.
4. Pritisnite dvaput komponentu TWebBrowser ; time ćete je postaviti na obrazac.
5. Pritisnite taster F11 da biste otvorili Object Inspector.
6. U biraču objekata (Object Selector) proverite da li je izabran WebBrowser1. Vrednost svojstva Align Property promenite u Align to the Client (alClient).
7. U Object Inspectoru izaberite komponentu TForm.
8. Dok je izabran objekat Form1, pritisnite jezičak kartice Events.
9. Pritisnite dvaput doga?aj OnCreate i upišite sledeći kôd:

Procedure i funkcije

Nijedan Windowsov program ne može bez programskog koda. Najčešće ćete ga naći u procedurama i funkcijama. U svetu objektno orijentisanog programiranja za funkcije i procedure koje predstavljaju članove klasa koristi se opšti izraz metoda.

Argumenti se prosle?uju procedurama prema ustanovljenim pravilima pozivanja procedura. Na primer, argumenti se mogu prosle?ivati preko registara procesora. U Delphiju se to naziva pravilom pozivanja registra. Kada ceo program pišete u Delphiju, ne morate da brinete o pravilima pozivanja. Od vaših potreba zavisi kada ćete upotrebiti neku od direktiva iz tabele 2.1. Pravila pozivanja odre?uju redosled kojim se parametri prosle?uju procedurama.

Bezbrojne primere korišćenja direktiva iz tabele 2.1 naći ćete u samom Delphiju ako odre?enu direktivu potražite koristeći opciju Find in Files. Direktiva se uvek stavlja na kraj.

TABELA 2.1 Direktive koje menjaju redosled pozivanja argumenata, tj. pravila pozivanja

Direktiva	Redosled parametara	Parametri se prosle?uju registru procesora
register	sleva udesno	Da
Pascal	sleva udesno	Ne
cdecl	zdesna ulevo	Ne
stdcall	zdesna ulevo	Ne
safecall	zdesna ulevo	Ne

Parametri se prosle?uju u adresni prostor steka ili u registre procesora. Redosled kojim se pozivaju i mesto gde će se podaci pri prosle?ivanju naći zavise od programskog jezika i upotrebljenog pravila pozivanja. Parametri se prosle?uju proceduri po redosledu pojavljivanja ili po obrnutom redosledu. Ako je biblioteka DLL pisana na jeziku C ili C++, parametri se prosle?uju zdesna ulevo. Kada u Delphiju deklarišete proceduru, treba da dodate i direktivu cdecl da biste Delphiju saopštili da izvrne redosled parametara koje očekuje. Windowsove API procedure koriste redosled stdcall i safecall ; prema tome, kada pozivate Windowsove API procedure, treba da upotrebite ove direktive. Primere potražite u nastavku poglavlja, u odeljku "Pozivanje Windowsovih API procedura".

Windows je operativni sistem zasnovan na porukama

Programeri koji žele da iskoriste sve mogućnosti Windowsa moraju da razumeju arhitekturu operativnog sistema zasnovanu na porukama. Takvi operativni sistemi liče na PTT usluge. Pošiljalac napiše pismo i baci ga u poštansko sanduče. Poštanski službenik pokupi sva pisma iz sandučića ne brinući o njihovoj sadržini, i odnese ih u službu koja će ručno ili mašinski, razvrstati poštu prema poštanskim brojevima. Pisma se dalje dostavljaju primaocima prema adresi. Poenta je u tome da, dokle god pošiljka ne liči na nešto opasno, niko od onih koji s njom dolaze u dodir ne brine o sadržaju pošiljke, osim primaoca. Pošiljalac i primalac poruke brinu o njenom sadržaju, ali prenosioci poruke brinu samo o tačnom dostavljanju.

Windows radi na sličan način - samo malo drugačije. To više liči na vojnike koji su se okupili oko "poštara" željno očekujući da čuju i svoje ime. Zasada nema načina da Windows brine o sadržaju poruke pošto softver koji bi to radio uglavnom još nije napisan. Ako želite da pišete programe za Windows, dobro bi bilo da znate kako da odgovorite na poruke. Dobro je što Delphi već zna kako da se sna?e sa većinom poruka, a još bolje je to što ćemo u narednom odeljku pokazati kako da pišete metode za rad sa porukama i obradu doga?aja.

Obra?ivači doga?aja povezuju Windows sa programima pisanim za njega

Doga?aj je, kako bi rekla deca, kada se nešto dogodi. Pritiskanje tastera miša je doga?aj. Uradite to i nešto će se desiti. Pa dobro, najpre će električni impuls uzrokovati izvršavanje funkcija prekida 0 × 09 i 0 × 16 u BIOS-u, a zatim će o tome biti obavešten Windows. Ono što korisnici čine kada rade na računaru i ono što sam računar čini dok radi, naziva se doga?ajima. Očigledno je da Windows mora da ima mehanizam kojim će odgovoriti na doga?aj. Doga?aj se desi, Windows utvrdi šta je to, oformi poruku i stavi je na raspolaganje svim programima sposobnim da je prime. Eto kako deluje operativni sistem koji je zasnovan na doga?ajima i porukama.

Izvršne datoteke ili dinamički povezane biblioteke?

Aplikacije se pojavljuju u dva osnovna oblika: kao izvršne datoteke i kao dinamički povezane biblioteke. Imena izvršnih datoteka završavaju se na .exe, a one se izvršavaju kao samostalni programi. Imena dinamički povezanih biblioteka završavaju se na .dll, a one se koriste tako što ih učitavaju druge aplikacije. Osnovna aplikacija u Windowsu izvršnog je tipa, a biblioteka procedura ili klasa predstavlja dinamički povezanu biblioteku. Model običnih objekata (COM, Common Object Model) tako?e koristi formate EXE i DLL za razmenu datoteka sa serverom aplikacija. U ovom poglavlju nećemo razmatrati COM servere nego osnovne izvršne programe i biblioteke.

Kako se poziva Windowsova API procedura

Ako pogledate izvorni poddirektorijum (u verzijama Professional i Enterprise), u koji ste instalirali Delphi 6, primetićete i direktorijum RTL. U njemu postoji više poddirektorijuma sa programskim jedinicama pisanim u Pascalu koje već sadrže deklarisane Windowsove API procedure. Vaše je samo da ime odgovarajuće programske jedinice dodate u odredbu Uses i da zatim funkciju pozovete na uobičajen način.

Windowsova API procedura SendMessage deklarisana je u odeljku sa interfejsom datoteke Windows.pas na sledeći način:

function SendMessage(hWnd: HWND; Msg: UINT; wParam: WPARAM;

lParam: LPARAM):

LRESULT; stdcall;

Navedena deklaracija pokazuje da funkcija SendMessage vraća podatak tipa LRESULT , a prihvata četiri argumenta, tipova HWND , UINT , WPARAM i LPARAM .

Uvezene API procedure moraju se deklarisati tako da odgovaraju implementacijama na serveru na kome su definisane. Zbog toga su gornji tipovi ponovo deklarisani i pojednostavljeni. Na primer, UINT je neoznačen ceo broj. U stvari, sve API procedure imaju notacione prefikse pošto je Microsoft glavni izvor ovih nakaznih dodataka. H znači ukazatelj (Handle), U je prefiks za neoznačen (Unsigned) broj, W označava programsku reč (Word), a L (Long) dugačak ceo broj. Ne preporučujem da ovo učite napamet; sve što vam treba pronaći ćete u sistemu pomoći.

Implementacija u stvari sadrži deklaraciju koja implementira navedenu proceduru

function SendMessage; external user32 name 'SendMessageA';

Odredba external ukazuje na ime biblioteke koja sadrži proceduru. Odredba external user32 znači da je u pitanju biblioteka user32.dll. Ako ime user32 potražite u datoteci Windows.pas, utvrdićete da je user32 konstanta definisana kao ' user32.dll' . Pošto je Delphi deklarisao ovu proceduru, da biste je upotrebili, treba samo da Windowsovu programsku jedinicu dodate odredbi uses i da proceduru pozovete. Isprobajte sledeći primer:

1. Napravite nov projekat (koji će stvoriti nov prazan obrazac).
2. Otvorite standardnu karticu palete komponenata i pritisnite dvaput kontrolne objekte TEdit i TButton. Po jedna instanca svakog od ovih objekata pojaviće se na obrascu Form1.
3. U Object Inspectoru izaberite svojstvo Caption objekta Button1. Upišite Toggle Selection kao natpis dugmeta Button1.
4. Na obrascu dvaput pritisnite objekat Button1 da biste generisali obra?ivač za doga?aj OnClick dugmeta Button1. Proceduri za obradu doga?aja dodajte ovaj kôd:

1. procedure TForm1.Button1Click(Sender: TObject);

2. const

3. StartPosition : Integer = 0;

4. EndPosition : Integer = -1;

5. begin

6. Edit1.SetFocus;

7. StartPosition := Not StartPosition;

8. EndPosition := Not EndPosition;

9. SendMessage(Edit1.Handle, EM_SETSEL, StartPosition,
EndPosition);

10. end;

Prvi i poslednji red dodaće sam Delphi. Redovi 1 i 2 definišu tipizirane konstante čija je uloga slična ulozi statičnih promenljivih u jeziku C++. One zadržavaju istu vrednost izme?u uzastopnih poziva proceduri. Edit1.SetFocus smešta u fokus objekat Edit1 pošto dugme Button1 dolazi u fokus kada ga pritisnete. Redovi 6, 7 i 8 promenljivama StartPosition (početno stanje) i EndPosition (krajnje stanje) menjaju vrednosti (0 u -1 i obrnuto). U 9. redu poziva se Windowsova API funkcija SendMessage koja je deklarisana u datoteci Windows.pas. Već smo pomenuli da svaki potomak tipa TWinControl sadrži Windowsov ukazatelj (Handle) koji odgovara prvom argumentu. EM_SETSEL je unapred definisana Windowsova poruka. Ako promenljiva StartPosition ima vrednost -1, a promenljiva EndPosition vrednost 0, tekst izlazi iz fokusa. Zamenite vrednosti ove dve promenljive i sav tekst će biti izabran.

Samo u datoteci Windows.pas ima 30.000 programskih redova sa deklaracijama. Windowsov interfejs za programiranje aplikacija (API) već je ogroman i stalno postaje veći. Moraćete da koristite priručnu literaturu da biste saznali čega sve tu ima. Provedite malo vremena u razgledanju API-ja pre nego što počnete da implementirate nove procedure. Ako neke procedure nema u Delphiju, verovatno se nalazi na nekom drugom mestu.

Deklarisanje API procedure

Svaka biblioteka se po pravilu naziva API. Ako ne možete da prona?ete izvornu programsku jedinicu, npr. Windows.pas, koja sadrži deklaraciju za odre?enu API proceduru, onda proceduru deklarišite sami. Sledi primer deklaracije procedure SendMessage za slučaj da datoteka Windows.pas nije dostupna.

function SendMessage(hwnd : Longword; MSG : Longword;

wParam : Longint; lParam : longint ) : longint;

stdcall; external 'user32.dll' name 'SendMessageA';

Korišćenje odredbe external za učitavanje metode iz biblioteke istovremeno sa učitavanjem programske jedinice naziva se rano razrešavanje (engl. early binding). Suprotno od toga je kasno razrešavanje (engl. late binding) gde je neophodan izričit poziv funkciji LoadLibrary.

Osnovna sintaksa zahteva opisivanje tipa procedure, imena i argumenata. U programskoj jedinici Windows.pas u stvari se koriste Windowsovi tipovi podataka, a funkcija deklariše ovako:

function SendMessage(hWnd: HWND; Msg: UINT; wParam: WPARAM;

lParam: LPARAM): LRESULT; stdcall;

U navedenoj deklaraciji umesto Windowsovih tipova korišćeni su odgovarajući tipovi Pascala. Na primer, Windowsov tip LParam ekvivalentan je tipu Longint u Object Pascalu. Na samom kraju deklaracije za uvoženje nalaze se direktive. Direktiva stdcall za proceduru SendMessage nalaže pravilo pozivanja zdesna ulevo, umesto sleva udesno, kako je u Pascalu, a argumenti se ne prosle?uju registrima procesora. Direktiva external kaže da se procedura SendMessage nalazi u Windowsovoj datoteci user32.dll, a direktiva name ukazuje na stvarno ime funkcije (deklarisano u datoteci user32.dll) - SendMessageA .

Ako API funkciju želite da uključite u interfejs svoje programske jedinice i time drugim jedinicama omogućite da je pozivaju a da ne moraju da je ponovo deklarišu, onda deklaraciju možete da podelite u deo sa interfejsom i deo sa implementacijom. Ako funkciju želite da dodate u deo vaše programske jedinice koji sadrži interfejs, onda u njemu neka ostane sve osim odredbi external i name.

function SendMessage(hwnd : Longword; MSG : Longword;
wParam : Longint; lParam : longint ) : longint; stdcall;

U deo sa implementacijom unesite kôd kojim se implicitno poziva API.

function SendMessage; external 'user32.dll' name 'SendMessageA';

Vaša procedura SendMessage spolja liči na bilo koju drugu proceduru. Upamtite da nema potrebe da deklarišete većinu Windowsovih API procedura; firma Inprise je to već uradila umesto vas. Me?utim, bez obzira na to ko to radi, tehnika je uvek ista.

Učitavanje biblioteka u hodu

U prethodnom odeljku ilustrovali smo implicitno učitavanje datoteka. Deklaracija koja sadrži tekst external 'user32.dll' implicitno nalaže prevodiocu da učita datoteku user32.dll u trenutku izvršavanja aplikacije. Pretpostavimo da vam neka mogućnost treba samo s vremena na vreme. Možda ne biste želeli da opteretite sistem sa više DLL biblioteka koje su sve vreme u memoriji. Ako želite zaista da upravljate učitavanjem DLL datoteka, onda morate da upotrebite procedure LoadLibrary , FreeLibrary i GetProcAddress .

Procedura LoadLibrary na vaš zahtev će učitati odre?enu datoteku. Procedura FreeLibrary će je ukloniti iz memorije, a procedura GetProcAddress će dinamički pronaći ukazatelj na odre?enu proceduru. Ako biblioteku želite da učitate procedurom LoadLibrary , onda ne treba da je deklarišete naredbom external. Umesto toga, deklarišite tip čiji je otisak isti kao i otisak procedure koju želite da učitate. Kada poželite da koristite proceduru, pozovite LoadLibrary , onda GetProcAddress da biste pronašli adresu procedure u biblioteci i na kraju, kada ste s njom uradili šta ste želeli, uklonite je iz memorije procedurom FreeLibrary .

Izričito učitavanje biblioteka i procedura naziva se kasno razrešavanje. Adresa procedure je nepoznata u trenutku prevo?enja programa. (U prethodnom odeljku je primer ranog razrešavanja.)

Sledeći kôd ilustruje elemente potrebne za učitavanje dinamički povezane biblioteke u trenutku izvršavanja i za dobijanje adrese procedure od servera.

unit USendMessage;

// USendMessage.pas Ilustruje dinamičko učitavanje API-ja
// i inicijalizovanje procedure

// Copyright (c) 2000. All Rights Reserved.

// by Software Conceptions, Inc. Okemos, MI USA (800) 471-5890

// Written by Paul Kimmel

interface

uses

Windows, Messages, SysUtils, Classes, Graphics, Controls, Forms,
Dialogs,

StdCtrls, Menus;

type

TSendMessage = function (hwnd : Longword; MSG : Longword;

wParam : Longint; lParam : longint ) : longint; stdcall;

TForm1 = class(TForm)

Edit1: TEdit;

Button1: TButton;

procedure Button1Click(Sender: TObject);

procedure FormCreate(Sender: TObject);

procedure FormDestroy(Sender: TObject);

private

{ Private declarations }

Instance : Longword;

MySendMessage : TSendMessage;

public

{ Public declarations }

end;

var

Form1: TForm1;

implementation

{$R *.DFM}

procedure TForm1.Button1Click(Sender: TObject);

const

StartPos : Integer = 0;

EndPos : Integer = -1;

begin

Edit1.SetFocus;

StartPos := Not StartPos;

EndPos := Not EndPos;

MySendMessage(Edit1.Handle, EM_SETSEL, StartPos, EndPos);

end;

procedure TForm1.FormCreate(Sender: TObject);

begin

Instance := LoadLibrary('user32.dll');

if( Instance <> 0 ) then

MySendMessage := GetProcAddress( Instance, 'SendMessageA');

end;

procedure TForm1.FormDestroy(Sender: TObject);

begin

FreeLibrary(Instance);

end;

end.

U odeljku Type definiše se proceduralni tip TSendMessage identičan otisku procedure SendMessage . (Detalje potražite u poglavlju 6 u odeljku "Napravite sopstvene proceduralne tipove", a ovde samo pokušajte da shvatite smisao.) U privatnom odeljku klase TForm deklariše se promenljiva Instance tipa Longword . Deklariše se i promenljiva MySendMessage tipa TSendMessage . Ukazatelj Instance biće ukazatelj na datoteku user32.dll koji je vratila procedura LoadLibrary . Otvorite Object Inspector i izaberite obrazac Form1. Na kartici Events Object Inspectora pomoću dvostrukog pritiska mišem generišite procedure za obradu doga?aja FormCreate i FormDestroy . U navedenom kodu datoteka user32.dll učitava se kroz metodu FormCreate , a briše kroz metodu FormDestroy . Procedura za obradu doga?aja FormCreate - procedura konstruktora - učitava biblioteku user32.dll i nalazi adresu procedure SendMessage , a zatim je dodeljuje promenljivoj MySendMessage . Za sve ono što vama treba, MySendMessage predstavlja funkciju SendMessage iz biblioteke user32.dll.

Postoji više API-ja koji mogu da reše gotovo sve vaše probleme, ali imajte na umu da je učitavanje DLL biblioteka, bilo implicitno, bilo eksplicitno, prevazi?ena tehnologija. COM je uspostavio protokol za korišćenje servera aplikacija koji se koristi isto tako lako, ako ne i lakše. O ovoj tehnologiji možete da na?ete više obaveštenja u poglavlju 12 i dodatku C.

Pravljenje dinamički povezane biblioteke

Dinamički povezana biblioteka predstavlja jedan od tipskih projekata u Delphijevom skladištu. Ako želite nov projekat biblioteke, u meniju redom pritisnite stavke File, New, Other i na kartici New okvira za dijalog New Items, prikazanog na slici 2.4, izaberite stavku DLL Wizard. Najupadljivija razlika izme?u biblioteke i izvršne datoteke jeste to što izvorna datoteka projekta - pritisnite tastere Alt+P, V da biste videli izvorni kôd projekta - sadrži direktivu library, umesto direktive program. Direktiva library nalaže prevodiocu da aplikaciju prevede u DLL datoteku. Sledeći kôd prikazuje kako možete da napravite sasvim jednostavnu biblioteku.

library TestDll;

uses Sharemem, SysUtils, Dialogs, Classes;

{$R *.RES}

Procedure Test;

begin

ShowMessage('Ovo je proba!');

end;

exports

Test;

begin

end.

Dodati su samo procedura Procedure Test koja prikazuje poruku i deklaracija exports . Ako vam treba išta složenije od ovoga, onda morate da umetnete programsku jedinicu i u nju smestite kôd. Naredba exports naznačava procedure koje će biti deo interfejsa DLL datoteke, tj. procedure koje će biti dostupne drugim aplikacijama. U biblioteci možete da imate koliko god hoćete procedura, ali u njen interfejs smestite samo one koje želite da izvozite, tj. one koje će moći da pozivaju drugi programeri. Kada želite da generišete probnu datoteku TestDll.dll, pritisnite tastere Alt+P, B. Posle toga treba da generišete probnu aplikaciju.

Osnovna sintaksa klasa

Deklaracija svake klase sledi osnovnu sintaksu. Gramatičko pravilo možete da prona?ete u sistemu pomoći, ali za deklarisanje bilo koje klase potrebna su barem dva programska reda, kao u sledećem primeru:

TMyClass = class

end;

U gornjem listingu definiše se klasa TMyClass koja nema atribute. Sledeća definicija radi isto:

TMyClass = class(TObject)

end;

Prvi primer ilustruje osnovnu sintaksu za deklarisanje klase. Drugi, pak, ilustruje osnovnu sintaksu za deklarisanje potklase, odnosno nasle?ivanje. U gornjim primerima dobijaju se identične klase jer su u Delphiju sve klase potklase klase TObject .

Klasa TObject ima metodu klase ClassName koja vraća ime klase u obliku znakovnog niza. Ta metoda se koristi za razrešavanje tipova tokom izvršenja (engl. runtime type identification, RTTI), što je olakšano ukoliko su sve klase potomci klase TObject . Kada referencirate TMyClass , npr. u kodu,

ShowMessage(TMyClass.ClassName);

otvoriće se okvir za dijalog sa tekstom TMyClass , imenom klase. Poziv proceduri ShowMessage prikazaće isti tekst, bez obzira na to da li ste klasu definisali na prvi ili na drugi način, što ukazuje na istog pretka, klasu TObject . Dalji primer ovoga je sledeći mali program u kome se operator is koristi za proveravanje porekla klase.

var

MyClass : TMyClass;

begin

MyClass := TMyClass.Create;

if( MyClass Is TObject ) then

ShowMessage('MyClass je TObject');

MyClass.Free;

end;

Dve verzije klase TMyClass su identične, mada to ne bi bio slučaj ako bi druga verzija bila potklasa neke od drugih klasa koje postoje pored klase TObject . Č;ak i tada bi test ( MyClass Is TObject ) iz navedenog programa dao tačan rezultat i poruka bi se prikazala. Upamtite da sve klase vode poreklo od klase TObject .

Ako u Delphiju pri deklarisanju klase ne navedete pretka, onda će deklarisana klasa podrazumevano naslediti klasu TObject .

Definisanje stanja

Deo odgovornosti klase je da skicira šablon za svoje instance. Atributi koji definišu stanje su atributi podataka. Ako imamo klasu Dog (pas), atributi koji dobro opisuju konkretnog psa mogu da budu boja, rasa, pol i težina. Za iznalaženje ispravne apstrakcije zadužena je analiza, a ona zavisi od prirode problema. U našem jednostavnom primeru za definisanje klase pas biće dovoljna četiri atributa.

Odre?ivanje pravih atributa prema vrsti problema predstavlja izazov objektno orijentisanog projektovanja. Za praktično definisanje stanja Attributes potrebno je da atributu dodelimo ime i odgovarajući tip podataka. Za klasu TDog iz našeg primera to bi moglo da izgleda ovako:

TDog = class

Color : TColor;

Breed : String;

Gender : String;

Weight : Double;

end;

Imena su potpune reči koje opisuju vrstu podataka, a tipovi treba da su smisleni. Color := clYellow (boja - žuta), Breed := 'Labrador' (rasa - labrador), Gender := 'Male' (pol - muški), Weight := 49.7 (težina - 49,7). Subjektivnom procenom možemo da utvrdimo da tipovi imaju smisla. Razmotrimo, me?utim, tip TColor . To je unapred definisan tip koji obuhvata i članove clTeal (guščijeplava boja) i clButtonText (boja teksta na dugmetu). Koliko ja znam, ne postoje psi takve boje. Prema tome, ako ne postoji neki poseban razlog da psima damo takve neuobičajene boje, onda bi uz gornju definiciju kôd morao dodatno često da se proverava kako se u njega ne bi "uvukle" takve boje pasa.

Iz ove situacije može da nas izvuče malo inteligentnija definicija stanja. Umesto da za stanje boje upotrebimo tip TColor , možemo da definišemo nov nabrojani skup boja koji će obuhvatiti samo one boje koje psi mogu imati. Takav nabrojani tip mogao bi biti:

type TDogColor = (dcBrown, dcWhite, dcBlack, dcYellow);

a atribut Color bio bi redefinisan kao TDogColor . Kada upotrebite tip koji smisleno obuhvata podatke, kôd potreban za održavanje odgovarajućeg stanja biće znatno kraći. Nabrojani tipovi mogu se upotrebiti i za rasu i za pol, a za težinu upotrebite interval vrednosti da biste izbegli pse teže od 5000 kilograma ili one čija je težina manja od nule. Sve izloženo može se sažeti u sledećem kodu:

type

TDogColor = (dcBrown, dcWhite, dcBlack, dcYellow);

TDogGender = ( dgMale, dgBitch );

TDogBreed = ( dbLabrador, dbPoodle ); // itd

TDogWeight = 0..300;

TDog = class

Color : TDogColor;

Gender : TDogGender;

Breed : TDogBreed;

Weight : TDogWeight;

end;

Primenite standard "dovoljno dobro". Apstrakcije ne moraju da budu savršene, već dovoljno dobre. Kada to postignete, pre?ite na sledeći deo koda.

Druga verzija gornjeg koda mnogo je čitljivija, a smislene vrednosti podataka sadržane su u novim tipovima. Ako potrošite malo vremena na pravljenje dobre apstrakcije, to će preduprediti pojavu grešaka i osloboditi vas pisanja mnogo koda.

Dodavanje sposobnosti

Ako podaci definišu ono što instanca klase zna, onda sposobnosti definišu šta ona može da uradi. Metode definišu mogućnosti klase. Metode su procedure i funkcije koje su deklarisane kao članovi klase. To se postiže kada se deklaracija metode smesti izme?u prvog reda naredbe class i rezervisane reči end . Evo klase TDog (pas) sa nekoliko odgovarajućih metoda: Jump (skače), Run (trči), Bark (laje), Sleep (spava) i Eat (jede).

TDog = class

Color : TDogColor;

Gender : TDogGender;

Breed : TDogBreed;

Weight : TDogWeight;

Procedure Jump;

Procedure Run;

Procedure Bark;

Procedure Sleep;

end;

Ako u izvornoj definiciji klase deklarišete metode pre polja (tj. podataka), dobićete poruku o grešci "Field definition not allowed after methods or properties". (Definisanje polja nije dozvoljeno posle definisanja metoda ili svojstava.) Da biste sprečili nastajanje ove greške, kopirajte polja na početak definicije klase, ispred svojstava.

Delphi 6 će automatski u kôd uneti deklaracije metoda pristupanja, potpune deklaracije svojstava i ispravnom sintaksom ispisati tela metoda. Da biste kôd dopunili, pritisnite klasu desnim tasterom miša. Otvoriće se priručni meni editora koda. Pritisnite u njemu stavku Complete Class at Cursor i Delphi će automatski ispisati tela metoda u odeljku sa implementacijom.

U delu sa implementacijom metode se definišu na skoro isti način kao u procedurama izvan klasa. Razlika je u tome što se ovde dodaje ime klase. Procedura jump definiše se na sledeći način:

Implementation

Procedure TDog.Jump;

begin

// ovde dolazi kôd

end;

U dokumentaciji Delphijevog sistema pomoći, naredbe begin/end nazivaju se blok.

Sve definicije procedura u delu sa implementacijom pišu se sa kodom izme?u naredaba begin i end . Osim što pripadaju klasi u kojoj su definisane, metode slede ista pravila pisanja kao i procedure, odnosno funkcije koje su izvan klasa. Svaki argument koji se može upotrebiti u proceduri, dobar je i za metodu.

Svojstvo (engl. property) je poslednji osnovni pojam koji se odnosi na definisanje klasa. Svojstva su odre?en prikaz podataka koji sledi sopstvenu sintaksu. Pogledajte odeljak "Dodavanje svojstava klasama", gde se govori o dostupnosti, važnom aspektu objektno orijentisanog projektovanja.

Pravljenje instance objekta

Pošto ste definisali klasu, nećete moći da koristite njene podatke i sposobnosti dok ne napravite njenu instancu koju zovemo objekat. (Da biste mogli da koristite svojstva i metode koje su izvan klase, morate da napravite instancu klase. O tome govorimo u poglavlju 7.) Iskaz za pravljenje instance uvek ima isti oblik imepromenljive := imeklase.create . Na primer, da biste napravili instancu klase TDog , morate da deklarišete promenljivu tipa TDog i da pozovete metodu Create .

var

Dog : TDog;

begin

Dog := TDog.Create;

Dog.Color := clYellow;

// ovde dodati dalji kôd

Dog.Free;

end;

Poziv metodi Create rezerviše memoriju za instancu objekta, a metoda Free je osloba?a. Možda se pitate kada su definisane metode Create i Free . Setite se da sve klase imaju istog zajedničkog pretka, klasu TObject . Metode Create i Free definisane su u klasi TObject . Metoda Create je sposobna da rezerviše memoriju na osnovu sveukupnosti zahteva objekta, a to je memorijski prostor potreban atributima. Metoda Free zna kako da memoriju koju je zauzimao objekat vrati Windowsu na raspolaganje. Metoda Create se naziva konstruktor. Metoda Free će se uspešno završiti čak i kada objekat koji je poziva ne postoji. Ako takav objekat postoji, metoda Free će pozvati destruktora objekta, Destroy .

Specifikatori pristupa

Kada govorimo o skrivanju informacija, ne mislimo da one treba da postanu nevidljive, nego ograničeno dostupne. Ako se atributima klase ne može pristupiti, onda se oni ni na koji način ne mogu menjati, a to je kao i da ih nema. Me?utim, kada ostavimo selektivan pristup detaljima, time omogućujemo lakše rešavanje složenih situacija. Na primer, upravljanje automobilom je mnogo lakše kada su vam odmah na raspolaganju njegove komande nego kada morate prethodno da naučite svu teoriju o motorima sa unutrašnjim sagorevanjem.

Steven Pinker (W. W. Norton & Company) napisao je zanimljivu knjigu, Kako radi um (How the Mind Works), u kojoj se raspravlja o različitim načinima mišljenja i saznavanja.

Č;ovekov mozak ima izuzetnu sposobnost trajnog skladištenja informacija. Koliki je kapacitet tog trajnog pamćenja nije poznato - zna se samo da je veliki. Nasuprot tome, o privremenom pamćenju zna se poprilično, a rezultat nije baš slavan. Č;ovek ima sposobnost da privremeno upamti izme?u sedam i devet bitova podataka. Tehnikom grupisanja ova sposobnost se može povećati, mada ne mnogo. Tom tehnikom bitovi podataka se grupišu u celine i tretiraju kao novi, veći bitovi podataka. Na primer, 8 3 6 1 0 9 3 predstavlja niz od sedam pojedinačnih brojeva. Mozak sada pokušava da ih na smislen način grupiše u manje od sedam grupa. Kada od njih napravimo dve grupe, prefiks i sufiks, npr. 836-1093, sa brojevima se lakše radi. I to je sve. Postoji, naravno, granica broja podataka koji se mogu grupisati u kratkotrajnom pamćenju

Pisanje koda se odvija unutar kratkotrajnog pamćenja. Prema tome, da biste efikasno mogli da obavljate složene programske zadatke, neophodno je da ih mudro grupišete, a neke od njih i da trajno zapamtite. Dok čitate ovu knjigu, vi u svoju trajnu memoriju smeštate koncept klase u Object Pascalu. Kada budete pisali kôd za novu klasu, mislićete o onome što znate o klasama, tj. o onome što je o njima u vašem mozgu trajno uskladišteno. Za efikasno programiranje je potrebna dalja podela grupa informacija, u čemu će vam pomoći tzv. specifikatori pristupa. Object Pascal uvodi četiri takva specifikatora pomoću kojih različitim delovima klase možete da dodelite različit nivo dostupnosti. Na taj način autor klase može da razmišlja o njenom unutrašnjem ustrojstvu izdeljenom u četiri moguće grupe, a ne o kodu izvan klase. Kada budete koristili klase, treba da poznajete samo one njihove delove kojima možete da pristupite.

Opseg

Izrazom opseg važenja (engl. scope) označavamo mogućnosti korišćenja datih atributa. Opseg se odnosi i na mogućnost korišćenja bilo kog dela koda. Kada atribut ima privatan opseg, onda se on može koristiti unutar klase u kojoj je definisan. U prethodnom odeljku opisali smo privatan, zaštićen, javan i publikovan opseg.

Treba pomenuti još neke vrste opsega: lokalni, globalni i proceduralni opseg. Globalni opseg ima sve što je definisano ili deklarisano u odeljku programske jedinice predvi?enom za interfejs. Znači, ako neki atribut ima privatan opseg, a njegova klasa je definisana u odeljku sa interfejsom, tada klasa ima globalan opseg. Identifikatorima sa globalnim opsegom važenja može da pristupi svaka programska jedinica koja koristi klasu. Postavite programsku jedinicu Unit2 u odredbu Uses programske jedinice Unit1 i identifikatori interfejsa - sve što je definisano ili deklarisano u odeljku sa interfejsom - biće dostupni jedinici Unit1.

Lokalni opseg imaju svi identifikatori u odeljku sa implementacijom. U tom odeljku mogu da budu definisane i klase koje tada imaju lokalan opseg važenja. Opseg važenja, me?utim, ne ograničava se na klase, interfejs ili odeljak sa implementacijom; on se tiče mogućnosti korišćenja. Svi identifikatori imaju neku mogućnost da budu upotrebljeni. Kada se promenljiva deklariše unutar funkcije ili procedure, ona ima proceduralni opseg važenja, a to znači da se može koristiti samo unutar procedure.

U Object Pascalu možete da definišete ugnež?ene procedure. Takva procedura se definiše iza naredbe za deklarisanje procedure, a ispred bloka begin/end . Ugnež?ena procedura se može pozivati samo unutar procedure u kojoj je definisana.

procedure Proc;

procedure DoSomething;

begin

ShowMessage('Ja sam ugnezđena.');

end;

begin

DoSomething;

end;

Promenljive definisane unutar bloka procedure mogu se koristiti samo u toj proceduri ili u ugnež?enim procedurama; definicije u proceduri imaju proceduralni opseg važenja, što je uže od opsega implementacije. Promenljive ili procedure definisane izvan procedure, ali unutar odeljka sa implementacijom, mogu se koristiti samo unutar tog odeljka. Sve što je definisano u odeljku sa interfejsom može se koristiti bilo gde u programskoj jedinici, a može ga koristiti i bilo koji kôd koji koristi programsku jedinicu. Promenljive u odeljku sa interfejsom imaju globalan, najširi, opseg važenja. Kada shvatite pravila za opseg važenja, umećete da prikrijete informacije, odnosno da ograničite pristupanje promenljivama i procedurama tako što ćete ih učiniti dostupnim samo delovima programa koji su neophodni za njihovo ispravno i efikasno korišćenje. Kada se koristi globalni opseg važenja, kao u interfejsu, možete da ograničite pristup odre?enim podacima i procedurama ako ih smestite u klasu, a zatim ograničite pristup klasi odgovarajućim specifikatorima.

Cilj prikrivanja informacija

Pravila pristupanja informacijama nisu smišljena da pomognu računarima, nego ljudima. Njihov cilj je jasan: ako informacije uspemo da raspodelimo u što manji broj jasno odeljenih grupa, ljudski um će moći da rešava složene probleme. Što je veća mogućnost grupisanja informacija, problem postaje jednostavniji.

U sledećim primerima objasnićemo najbolje načine za skrivanje informacija koji provereno pomažu da se smanji složenost.

1. Za podatke i procedure upotrebite što uži opseg važenja, ograničavajući im dostupnost na neophodnu meru. Na primer, ako je funkciji potrebna promenljiva, definišite promenljivu u oblasti važenja funkcije, a ne u širem opsegu gde postoji mogućnost da se njena vrednost slučajno promeni.
2. Pristupanje elementima klasa ograničite što je više moguće. Svaki član treba da je privatan, osim ako postoji jak razlog da bude dostupniji.
3. Podaci uvek treba da su privatni; pristupanje podacima obezbedite preko svojstava, što samo po sebi omogućuje da ga suzite.
4. Ako identifikatore smeštate u odeljak sa interfejsom programske jedinice, neka oni po mogućnosti budu unutar klase.

Imajte na umu da je računaru svejedno gde smeštate informacije. Što se njega tiče, sve identifikatore možete da smestite u odeljak sa interfejsom, a sve atribute klasa u odeljak sa javnim pristupom. To će vam na početku olakšati posao, ali pomalo liči na poklonjenu kreditnu karticu - na kraju ćete sve morati da platite.

Podaci održavaju stanje objekta

Tokom niza godina u industriji softvera bilo je dobro poznato da su globalne vrednosti loše rešenje. Objektno orijentisanim programiranjem uveden je pojam kapsuliranja podataka u klasama da bi se njima moglo bolje upravljati. Nažalost, modifikovanje podataka pomoću procedura pokazalo se složenim jer se pomoću procedura teško upravlja podacima; na primer, u jednostavnom izrazu ne možete kao operand da upotrebite proceduru. Pošto je takva upotreba procedura bila složena, nije dosledno ni primenjivana. Ako se procedure ne koriste za upravljanje podacima, onda su podaci u klasama izloženi zloupotrebi kao i globalni podaci. Povrh toga, procedure se nisu mogle pozivati u integrisanom okruženju za programiranje u toku projektovanja; njihovi vizuelni atributi potrebni za oblikovanje grafičkog okruženja nisu se mogli dinamički modifikovati.

Nabrojani problemi su ukazivali da objektno orijentisanom svetu nešto nedostaje: "pametni" podaci. Već dugo je u industriji softvera poznato da je pristupanje podacima preko funkcija efikasna tehnika za zaštitu podataka od zloupotrebe. Problem je bio kako podatke vezati za funkcije provere, a da se oni i dalje ponašaju kao podaci. Odgovor je na?en u svojstvima, relativno novom pojmu u objektno orijentisanom programiranju.

Svojstva omogućavaju pristupanje podacima

Svojstva predstavljaju podatke. Pri definisanju svojstva koristite naročitu sintaksu koja svojstvo vezuje za vrednosti odre?enih podataka. Evo najjednostavnije definicije svojstva:

property imepromenljive : tippodataka read imepolja write imepolja

Reči property , read i write u definiciji se pišu doslovno. Imepromenljive vi zadajete. Kao i kada zadajete ime promenljive, treba da upotrebite cele reči, najbolje imenice. Tippodataka je bilo koji tip koji se može primeniti na promenljivu, uključujući ugra?ene tipove, klase ili nabrojane tipove, ili proceduralne tipove. Imepolja u odredbi read/write predstavlja stvarnu vrednost podatka. Neophodno je da imepolja bude atribut podataka klase istog tipa kao i svojstvo; u krajnoj liniji, imepolja jeste element podataka. Vrednost polja je po konvenciji privatna i dobija prefiks F , a ime svojstva je identično imenu polja, samo bez F . Na taj način se polja i svojstva lako sparuju, kao u sledećem primeru.

TDog = class

private

FColor : TDogColor;

FGender : TDogGender;

FBreed : TDogBreed;

FWeight : TDogWeight;

public

Procedure Jump;

Procedure Run;

Procedure Bark;

Procedure Sleep;

property Color : TDogColor read FColor write FColor;

property Gender : TDogGender read FGender write FGender;

property Breed : TDogBreed read FBreed write FBreed;

property Weight : TDogWeight read FWeight write FWeight;

end;

var Dog : TDog;

begin

Dog := TDog.Create;

Dog.Color := clYellow; // Stari Æuća

// ...

end;

Svojstva se ne mogu proslediti procedurama kao argument var , niti se može upotrebiti adresa svojstva.

Preklopljeni operatori u jeziku C++ omogućuju implicitno pozivanje funkcija kada se pristupi podacima, mada je sintaksa mnogo komplikovanija i stoga podložna greškama.

Obratite pažnju na to da su broj i raznolikost polja u klasi TDog identični broju i tipovima svojstava. To nije neophodan zahtev i ako samo možete da udružite vrednosti podatka sa svojstvom, onda polja sama po sebi ne donose veliku korist. U stvari, to nije tako jednostavno. Odredba read/write može da ima funkciju za read , a proceduru za write . To znači da se ono sa čime postupamo gotovo kao sa prostim tipovima podataka u stvari može filtrirati kroz metodu.

Svojstva rešavaju problem održavanja jednostavnosti podataka omogućujući istovremeno kontrolisano korišćenje privatnih podataka kojima se pristupa pomoću javnih metoda. Osim odredbi read i write , postoje i složenije tehnike koje ne možete da primenite na sirove podatke, uključujući i definisanje svojstava samo za čitanje (read--only), odnosno samo za pisanje (write-only). (Pogledajte poglavlje 8.) U nastavku objašnjavamo implementaciju metoda read i write .

Metode za pristupanje svojstvima

Svojstvo čitanja (read) uvek odgovara tipu podataka na koje se odnosi ili predstavlja funkciju koja vraća vrednost tipa identičnog svojstvu. Metoda upisivanja (write) je ili referenca na polje tipa istog kao i svojstvo ili je procedura koja prihvata argument tipa jednakog tipu podataka.